ДА ЛИ СЕ МОЖЕ ГОВОРИТИ О НЕПРИСТРАСНИМ СУДИЈАМА

Судијама МКСЈ је Савет безбедности 28. децембра 2013. године продужио, по ко зна који пут, мандат до краја 2014. године или до завршетка суђења у предмету пре тог датума. Значи, загарантовани су месечни приходи боз обзира на суђење. Проф. др Војислав Шешељ је у сваком случају жртва суђења. Каква је улога судије Антонетија који је од 7. новембра 2007. године задужен за предмет Шешељ? Да ли и судија Антонети може и даље да буде судија у предмету Шешељ. Моје виђење у предмету Шешељ је следеће:

Правни основ захтева

Правни основ за одлучивање о изузећу судије налази се у следећим одредбама Статута МКСЈ (у даљем тексту: Статут) и Правилника о поступку и доказима (у даљем тексту: Правилник):

Чланом 13(1) Статута прописано је да судије морају бити непристрасне и честите особе високих моралних квалитета.

Члан 21(2) Статута штити, као минимум, да се оптуженом гарантује правично и јавно суђење, а право оптуженог на правично суђење представља основно људско право, које у себи садржи и право оптуженог да му се суди пред независним и непристрасним судом. Истим чланом је заштићено и гарантовано као неприкосновено, право оптуженог да се сам брани.

Правило 15(А)(Б) Правилника прописује да судија који има лични интерес у предмету или који с тим предметом има или је имао икакве везе које би могла утицати на његову непристрасност не сме да учествује у првостепеном или жалбеном поступку у том предмету, те да ће се он у таквом случају повући, а председник ће именовати другог судију који ће га заменити у поступку, као и да свака од страна може затражити од председавајућег судије да се судија тог већа изузме и повуче из првостепеног или жалбеног поступка из горенаведених разлога, а председавајући судија ће саслушати мишљење судије чије се изузеће тражи, те ће, о томе обавестити председника МКСЈ, који ће, уколико је потребно, да именује трочлану комисију састављену од судија других већа који ће да му саопште одлуку о основаности захтева и ако они одлуче да је захтев основан председник МКСЈ ће именовати другог судију.

Да би се обезбедили услови да се поштује право на фер и правично суђење у предмету против проф. др Војислава Шешеља неопходно је да се из судског поступка изузме судија Антонети. Критеријуми за изузеће судија су:

„1. Судија није непристрасан ако се покаже да постоји стварна пристрасност, и

2. Неприхватљив утисак пристрасности постоји:

- ако је судија страна у поступку, ако има финансијски или имовински интерес у исходу предмета или ако ће одлука судије довести до унапређења неког захвата у којем судија учествује заједно са једном од страна, или

- ако би околности код разумног и добро обавештеног посматрача изазвале разуман страх од пристрасности.

Стварни утисак пристрасности судије подрива поверење у спровођење правде”.

Проф. др Војислав Шешељ овим поднеском тражи изузеће судије Антонетија зато што после свеобухватне анализе његових ставова, мишљења и издвојених мишљења постоји разуман страх од његове пристрасности уколико би и даље судио у овом предмету.

Чињенични наводи као основа и доказ за јаки утисак пристрасности

Дана 13. децембра 2013. године Претресно веће III (у даљем тексту: Претресно веће) је донело одлуку о наставку поступка. Уз ту одлуку судија Анонети је доставио и своје издвојено сагласно мишљење. Ту он коментарише одлуку са којом је сагласан и износи своје личне ставове поводом мишљења проф. др Војислава Шешеља које је он доставио на претходни захтев Претресног већа. Тачније на претходни налог Претресног већа доставили су своја мишљења о наставку поступка: 20. новембра 2013. године проф. др Војислав Шешељ и 2. децембра 2013. године тужилаштво.

Поводом навода у мишљењу проф. др Војислава Шешеља од 20. новембра 2013. године о злоупотребама у овом поступку судија Анонети у свом мишљењу уз одлуку од 13. децембра 2013. године износи следеће:

„Веће у старом саставу је у вези с тим, на основу исте аргументације, већ донело одлуку. Који би био евентуални нови елемент који би омогућио да се констатује злоупотреба поступка?

Сходно налогу од 12. априла 2013. године пресуда је требало да буде изречена 30. октобра у 09:00 часова. Евентуална злоупотреба поступка временски може да се смести у период после 30. октобра.

Међутим, у ситуацију у којој пресуда није изречена доведени смо захтевом оптуженог за изузеће: управо је оптужени тим захтевом прекинуо рад на пресуди који је требало да се обави независно од објављивања писма судије Хархофа, због чега је овај поступак и покренут.

Према томе, може ли се рећи да можда да постоји веза између тог писма и чињенице да пресуда још увек није донета? Што се тиче услова потребних да се установи да је дошло до злоупотребе поступка, сматрам да мора постојати неки елемент намере која може да се припише неком од актера, али да у овом случају тог елемента намере нема, јер судија Хархоф никад није имао намеру да се поступак продужи”.

Шта поручује и шта би морао да зна и примењује судија Анонети?

Доктрина злоупотребе поступка забрањује суђење оптуженом ако би било у супротности са осећајем суда за правду због тога што разлози везани за кашњења доказују да је правично суђење оптуженом немогуће. Међутим судија Анонети јасно саопштава да од 24. фебруара 2003. године до 13. децембра 2013. године није било злоупотребе поступка. Да ли је то баш тако? Да ли је то у складу са оним што је претходно јавно износио судија Анонети? О томе ће бити више речи и доказа на посебном месту овог поднеска.

Судија Антонети наводи да се евенруална злоупотреба поступка може сместити само након 30. октобра 2013. године, али и да за то није имао намеру судија Хархоф који је изузет. Судија Анонети тврди да је проф. др Војислав Шешељ захтевом за изузеће судија Хархофа прекинуо рад на пресуди који је требало да се обави независно од објављивања писма судије Хархофа. Тако долазимо до закључка да судија Анонети сматра да је проблем што је објављено писмо судије Хархофа, што је проф. др Војислав Шешељ тражио изузеће Хархофа и сугерише да је за злоупотребу поступка, а она је могућа само после 30. октобра 2013. године, крив проф. др Војислав Шешељ. Судија Анонети не примећује да постоји нешто што су права оптуженог и на специфичан начин омаловажава одлуку председника МКСЈ о изузећу судије Хархофа. Тврди да је судија Хархоф радио на доношењу првостепене пресуде у овом предмету и да би она свакако била донета 30. октобра 2013. године, а не интересује га доказана пристрасност тог судије. Он не види и не жели да чује да је судија Хархоф пристрасан, а изузет је због пристрасности што су утврдиле судије МКСЈ. Изузеће је „својеврсна казна” и зато се елиминише судија да би суђење могло да буде фер и правично. То не признаје судија Анонети, већ кривицу сваљује на проф. др Војислава Шешеља. Његова порука је да проф. др Војислав Шешељ није тражио изузеће судије Хархофа првостепена пресуда би била саопштена 30. октобра 2013. године. Наводно га интересује тај датум. То није први пут да судија Анонети тако нешто изјављује. Он често саопштава тако да збуњује и показује да дијаболично мисли. Једном је проф. др Војислав Шешељ крив што је поднео поднесак, а други пут је крив што се није жалио. Увек је кривица на страни проф. др Војислава Шешеља, чак и када је Жалбено веће решило у корист проф. др Војислава Шешеља.

Да судија Хархоф није изузет да ли би првостепена пресуда у чијем је доношењу он учествовао била законита? Свакако не би била законита, али то судија Антонети не жели чак ни да примети. Он се просто залаже за незаконит рад судија уколико се тиме постиже циљ. И ту се долази до проблема и питања шта је циљ судског поступка који се води против проф. др Војислава Шешеља?

Зар одлука о изузећу једног судије у фази већања, гласања и писања првостепене пресуде није доказ постојања злоупотреба поступка и одсуства претпоставки за фер и правично суђење? То не жели да види судија Антонети, већ злоупотребу пребацује проф. др Војиславу Шешељу па је још лоцира да евентуално постоји после 30. октобра 2013. године. Ова врста инсистирања на ставу да је судија Хархоф непристрасан, а да је крив онај ко је објавио његово приватно писмо, показује колико је судија Анонети упоран у суштинском непризнавању одлуке председника МКСЈ. Делује и као да предмет Шешељ служи за међусобна разрачунавања судија МКСЈ. Као да имају неке међусобне нарашчишћене рачуне и свако стоји у свом рову, препуцавају се и нико не жели да овај предмет доведе до краја суђења. То је уосталом и стил рада судије Антонетија.

Судија Анонети је очигледно љут због изузећа судија Хархофа. Ту љутњу и својеврсну контаминацију преосталих судија приметио је судија Кармел Агиус, који је као вршилац дужности председника дана 4. септембра 2013. године донео Налог којим се делимично одлаже извршење „Налога након одлуке Већа да се изузме судија Хархоф” у коме је навео и следеће:

„Имајући у виду „Налог након Одлуке Већа да се изузме судија Хахоф”, који сам издао 3. септембра 2013. године, у којем сам одложио именовање другог судије уместо судије Фредерика Хархофа и затражио од осталих судија Већа које решавају у овом предмету: (i) да ми поднесу извештај, након што су се посаветовали с оптуженим по питању тога да ли да се понови претрес или да се настави с поступком; и (ii) да одлуче, уколико се оптужени не сагласи с наставком поступка, да ли да и поред тога наставе с поступком уз учешће судије који ће заменити изузетог судију (даље у тексту: Налог);

Имајући у виду да ми је, после издавања Налога, тужилаштво 3. септембра 2013. године поднело захтев у којем тражи да се одлука коју је 28. августа 2013. године донела комисија састављена од тројице судија које сам ја именовао на основу правила 15 Правилника о поступку и доказима Међународног суда (даље у тексту: Комисија): (i) поново размотри; и (ii) да се њено извршење одложи до доношења одлуке по Захтеву тужилаштва за поновно разматрање;

Имајући у виду да ми је, после издавања Налога, такође поднет на решавање „Захтев за хитно појашњење упућен Комисији и потпредседнику”, који су 3. септембра 2013. године Комисји и мени поднели судија Жан-Клод Антонети и судија Флавија Латанци (даље у тексту: Захтев за хитно појашњење);

Узимајући у обзир да је примерено да се извршење Налога делимично одложи док не решим по Захтеву тужилаштва за поновно разматрање и по Захтеву за хитно појашњење;

Овим потврђујем Налог у делу у којем се односи на одлагање именовања другог судије уместо судије Фредерика Хархофа; и

Одлажем до даљег извршење остатка Налога”.

Уопште није јасно како је тужилаштво могло да буде страна у поступку изузећа једног судије. Како и на основу чега је тужилаштво тражило преиспитивање? Још чудније је да се као својеврсна страна у поступку или као умешач појављују и преостале сдује Претресног већа са захтевом за појашњење? Тужилаштво, преостале судије Претресног већа и судија Хархоф својим захтевима за преиспитивање су просто приморале и уплашиле судију Агиуса да за мање од једног дана донесе други налог. Касније се све разјаснило. Ово је уиграна операција која је имала за циљ да се „купи време”, јер у МКСЈ није постојао ни један судија који би могао да замени Хахофа. Тај судија је обезбеђен тек 30. октобра 2013. године.

Судија Антонети је покушао и да вешто одигра игру. Прво се правио да не зна да ли су судије чланови комисије имали у виду његово мишљење и изјашњење судије Хархофа. Затим је заузео „гард”. Ви који сте изузели судију Хархофа будите одговорни. Пошаљите трећег судију, па да видимо како ће поступак даље да се оконча? Зна судија Антонети да је изглед и ток првостепеног поступка у његовим рукама и једва чека да се деси нешто са стране што би му послужило као изговор за одуговлачење поступка и продужење притвора проф. др Војислава Шешеља.

Судија Анонети, као председавајући судија Претресног већа је 17. септембра 2013. године донео Налог којим се поништава налог о распореду од 12. априла 2013. године и у њему наводи следеће:

„Тужилаштво је 6. септембра 2013. потпредседнику поднело захтев за поновно разматрање одлуке из више разлога; ваља напоменути да су судија Хархоф и друго двоје судија Већа такође Комисији поднели захтев за појашњење те одлуке.

Комисија засад још није донела одлуку.

У сваком случају, будући да је већање Већа прекинуто због поступка који је у току и да је правни сарадник Већа, координатор тима правних сарадника Већа, пре неколико дана напустила ту дужност, пресуда неће моћи бити изречена онога датума који је предвиђен налогом од 12. априла 2013. године без обзира на то каква ће бити одлука комисије.

С обзиром на те околности, налог од 12. априла 2013. године треба да се поништи, а датум изрицања Пресуде биће одређен новим налогом, у светлу одлуке која треба да буде донета”.

Ово је прилика да се сазна и за нове моменте како се већа, гласа и пише првостепена пресуда у овом предмету. Ево тог дела „да је правни сарадник Већа, координатор тима правних сарадника Већа, пре неколико дана напустила ту дужност, пресуда неће моћи бити изречена онога датума који је предвиђен налогом од 12. априла 2013. године без обзира на то каква ће бити одлука комисије”.

Дакле, онај ко пише првостепену пресуду је напустио дужност. Значи првостепена пресуда нико не би могла да се саопшти 30. октобра 2013. године. Тако се долази до оне праве суштине. Судија Анонети пристаје на све само не на констатацију да је било злоупотреба поступка у периоду од када је он задужен са предметом. После 30. октобра 2013. године може свако да буде крив, али никако не сме кривац да буде он за оно што је радио до 30. октобра 2013. године.

У свом издвојеном мишљењу од 13. децембра 2013. године судија Анонети износи и следеће:

„Не упуштајући се дубље у ову тему, у овој фази могу да наведем два елемента помоћу којих би могле да се идентификују чињенице које су узроковале кашњење и које би могле да буду основ за обештећење:

Први елемент представља постављање браниоца у приправности против воље оптуженог, због чега је очигледно изгубљено време потребно за рад на предмету. Наиме, да му је то право било признато на самом почетку, готово је извесно да би ово суђење почело на време.

Други елемент је повезан с унутрашњим узроком, који се односи на начин рада Већа. Судије Претресног већа своје одлуке или пресуде доносе након веома сложеног процеса над којим немају потпуну контролу јер, будући да им правну помоћ пружа њихов правни тим, они у потпуности зависе од елемената за размишљање, синтеза или анализа које добију од њега, а који судијама помажу у одлучивању. Судије немају никакву могућност да утичу на припрему тих елемената који настају као drafts (нацрти текста), јер немају никакву хијерархијску надлежност над члановима правног тима пошто судије нису инстанца која њих запошљава, даје мишљење о њиховом раду или их отпушта. Може се рећи да судијама помаже служба (Секретаријат) над којом немају никакву контролу ни власт.

Ситуација се погоршала од закључења претреса, када су један за другим отишла три судска саветника Већа, а поготово последња судска саветница која у моменту ступања на посао није обавестила Веће да је у току поступак њеног запошљавања у једној другој међународној организацији. Ти одласци довели су до кашњења јер је судски распоред о којем је председник Међународног суда обавестио међународну заједницу више пута мењан, тако да смо од марта 2013. као планираног датума доношења пресуде стигли до 30. октобра 2013, при чему ваља напоменути да је претрес закључен 12. марта 2012.

По мом мишљењу, кашњење до којег је дошло несумњиво је повезано с лошим функционисањем администрације. Сматрао сам потребним да у једном ранијем мишљењу упозорим на то питање, с надом да ћемо убудуће остварити стабилност тако што ћемо имати судског саветника Већа и помоћно особље да бисмо могли да донесемо пресуду у што краћем року од момента кад нам судија Нианг каже да је спреман за већање”.

Кашњење судија Анонети третира само као основ за обештећење, а не види као разлог и узрок кршења права оптуженог на експедитивно суђење и поготово на поштовање обавезе обезбеђења фер и правичног суђења. Констатује да суђење није почела на време и кривицу пребацује на претходна претресна већа, тужилаштво и секретаријат. Кашњење почетка суђења је за судију Антонетија разлог кашњења првостепене пресуде. Невероватна тврдња једног судије код кога је најдуже овај предмет у рукама. То га не спутава да своје издвојено мишљење започне и следећим ставом:

„Оптужени Војислав Шешељ је до данас у притвору провео више од десет година. Упркос свим настојањима судија, налазимо се у ситуацији у којој пресуда, у најбољем случају, може да буде донета тек за неколико месеци, а у најгорем случају за неколико година, чиме се притвор оптуженог продужава за исто толико времена.

Свестан императива који ми је задат свечаном изјавом, имам дужност да радим настојећи да нађем најбоље решење којим ће се истовремено гарантовати експедитивност суђења и права оптуженог.

Ово решење, које је Веће данас усвојило наложивши наставак већања, несумњиво је једино реално решење. Свако друго решење имало би озбиљне последице по положај оптуженог који на пресуду чека од 24. фебруара 2003.”.

Да не буде забуне и ово је став судије Анонетија. Он пристаје на својеврсну дијаболичност у изјавама и мишљењима како би прикрио пристрасност. Права гротеска је његова изјава:

„Свестан императива који ми је задат свечаном изјавом, имам дужност да радим настојећи да нађем најбоље решење којим ће се истовремено гарантовати експедитивност суђења и права оптуженог”.

Све што уради судија Анонети оквалификује својим мишљењем да је урадио свестан обавезе и да је то у функцији експедитивности суђења и права оптуженог. И када саветници напусте МКСЈ и нема ко да пише пресуду то је стање које судија Анонети једноставно опише да је „свестан обавезе и да је то у функцији експедитивности суђења и права оптуженог”.

Шта каже судија Анонети, други кривац је секретаријат. Значи од дана закључења претреса, а то је 20. март 2012. године, не 12. март како наводи, отишла су три судска саветника и на крају још један саветник. Првобитно је планирано да се пресуда саопшти марта 2013. године. Затим 30. октобра 2013. године и на крају се дошло да се не зна да ли је уопште Претресно веће са судијом Антонетијем способно да напише првостепену пресуду. Сазнаје се да пресуде пише секретаријат, а не Претресно веће. Дакле, секретаријат је крив. Овде је место да се наведе да је обавеза експедитивног, фер и правичног суђења искључиво у рукама Претресног већа које суди и да унутрашњи односи на релацији секретаријат и већа и други у систему МКСЈ не могу да буду оправдање или изговор за кршење фундаменталних права оптуженог.

Поводом те ситуације судија Анонети износи и следећи став:

„Сматрам интересантним да пренесем став судије Робинсона о овом питању, који се у пресуди налази на страницама 56–60. Он је подсетио на то да је оптужени Mугинареза поставио питање одлагања поступка у фази између подношења поднесака и доношења пресуде, као и да судија Шорт дели мишљење тог оптуженог. У прилог својој аргументацији, судија Робинсон у параграфу 4 подсећа на то да је било и сложенијих предмета у којима је фаза доношења пресуде трајала много краће, и упућује конкретно на предмет Багосора и други. Он напомиње да је у том предмету фаза састављања пресуде трајала годину и осам месеци. Такође упућује на предмет Поповић пред МКСЈ-ом, који је био сложенији и у којем је пресуда састављена за осам месеци.

Судија Робинсон сматра да су две године и 10 месеци предуго време за састављање пресуде и да, по његовом мишљењу, чак и година дана представља веома дуго време.

Он се изјаснио за то да се као накнада штете сваком од жалилаца, по основу нематеријалне штете, исплати по 5.000 долара.

Ако применимо комбиноване стандарде из другостепених пресуда у предметима Mугензи и Mугинареза и Гатете, као и издвојена мишљења судија Шорта и Робинсона, могло би се оценити да би трајање већања у нашем предмету могло да се оквалификује као прекомерно пошто је претрес закључен 12. марта 2012, док смо ми већ на крају 2013. године, а пресуда још није донета.

Сходно свим тим примерима из судске праксе, било би примерено или да се казна у случају осуђујуће пресуде смањи или да се одобри исплата одређеног новчаног износа”.

Колико то треба оптужени да буде у притвору и да чека првостепену пресуду? Колико треба да траје суђење? Шта је са судским поступком у коме у кривичноправном смислу не постоји оптужница, а суђење траје и траје и оптужени је 11 година у притвору? Овде се поставља и питање како то Претресно веће долази до закључка о кривици оптуженог ако на сваком кораку манифестује неспремност да га осуди? Зар је било толико тешко утврдити кривицу проф. др Војислава Шешеља? Која је сврха гаранција које се пружају сваком оптуженом и свакоме у притвору?

Судија Анонети се позива на ставове у предметима где је оптужени и осуђен па се питање суђења у разумном року и фер и правичног суђења поставило само по питању накнаде штете за осуђеног. Међутим, то није случај са предметом Шешељ. У предмету Шешељ цео систем МКСЈ доказује на сваком кораку неспремност за фер и правично суђење. То се једноставно протеже од првог дана притвора и траје и трајаће још извесно време. Накнада штете коју је проф. др Војислав Шешељ истакао у свом мишљењу од 20. новембра 2013. године није примарни захтев, већ акцесорни, онај који прати примарни, а то је слобода за проф. др Војислава Шешеља.

Ситуација је да Претресно веће не доноси нити осуђујућу, нити ослобађајућу првостепену пресуду и истовремено судије признају кршење основних права проф. др Војислава Шешеља. Чему онда гарантована права оптуженог?

Суштински судија Анонети не жели ни да види ни да чује да постоје стандарди. Он једноставно покушава да одглуми и прикрије своју пристрасност која се огледа у томе да иако нема услова за осуђујућу пресуду према проф. др Војиславу Шешељу он жели да присуствује и буде у Претресном већу које ће да констатује да је поступак окончан тако што је проф. др Војислав Шешељ умро у притвору који је трајао далеко дуже од казни затвора из већине пресуда донетих пред МКСЈ. Његова пристрасност се огледа у томе што не жели ни да види ни да чује да је проф. др Војислава Шешеља слободан. Он има предрасуду о кривици проф. др Војислава Шешеља и зато није у стању чак ни да призна да постоје стандарди који су грубо прекршени и у чијем кршењу је највише учествовао баш он судија Анонети. За њега је проф. др Војислав Шешељ крив, али се судија Анонети мучи како то да напише и саопшти, на шта да се позове када то не постоји и зато му одговара и он тежи продужавању притвора проф. др Војислава Шешеља до стања када ће сам предмет да се реши, а он само да констатује крај.

За овај поднесак важна су и питања непоштовања правила која су проузроковала стварну штету проф. др Војиславу Шешељу. Проф. др Војислав Шешељ је још увек под дејством презумпције невиности и њему су гарантована права из члана 21. Статута МКСЈ.

У својим одлукама, налозима и пресудама МКСЈ се често позива на члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим је прописано право на правично суђење. Зашто постоји обавеза суђења у разумном року:

У предмету Строгмилер против Аустрије, Европски суд за људска права у Стразбуру рекао је да је сврха гаранције разумног рока заштита свих учесника у судском поступку од прекомерних одлагања поступка.

У предмету Х. против Француске, Суд је заузео став да поменута гаранција наглашава важност доношења судских одлука без одлагања, како делотворност и кредибилитет одлука судова не би били доведени у питање.

Сврха захтева „разумног рока” је окончање правне несигурности у којој се неко лице налази било због свог грађанскоправног положаја или због кривичне оптужбе која је против њега поднета. Испуњењем захтева „разумног рока” задовољава се како интерес лица о коме је реч, тако и интерес правне сигурности.

У предмету Цимерман и Штајнер против Швајцарске, Суд је установио критеријуме за утврђивање суђења у разумном року. Суд је стао на становиште да се разумност трајања судског поступка која спада у подручје примене члана 6. став 1. мора процењивати у сваком појединачном случају сходно одређеним околностима. Суд мора да узме у обзир сложеност материјалних или правних питања која случај поставља, поступке предлагача и надлежних органа власти, ризик коме се предлагач излаже, те чињеницу да се одлагање поступка може приписати само држави. Суд треба да испита једноставност или сложеност случаја, поступке предлагача (њихово присуство или одсуство на расправама, захтеве за одлагањем расправа), те поступке судских или административних органа власти.

Треба да води рачуна о четири критеријума:

1. сложеност случаја,

(веома су важни сви његови аспекти, како чињенице, тако и правна питања)

2. понашање подносиоца представке,

(понашање подносиоца представке битно је само ако је он сам, својим поступцима проузроковао кашњење, али не и ако је користио све процедуралне могућности које је имао на располагању. Другим речима, против њега се не може узети као отежавање његовог положаја то што су искоришћене различите процедуре у његовој одбрани. Он, нпр. у кривичним поступцима не мора да сарађује активно у убрзању процеса који би евентуално довео до његове осуде.)

3. понашање државних органа,

(понашање државних органа, заузет је начелан став да је за сва одлагања која су проузроковале управне или судске власти одговорна држава. Ипак, одлуке у вези са одлагањем из посебних разлога или ради прикупљања доказа могу имати известан значај)

4. које је право подносиоца у самом предмету угрожено,

(најчешће се очекује да кривични поступак буде завршен пре него грађански; имајући у виду његов значај за оптуженог, он захтева посебну експедитивност, исто важи и за поступке о старатељству где протек времена може негативно утицати на кључно питање, а то је питање најбољег интереса детета. Суд је усвојио стриктно тумачење разумног рока у извесном броју других врста предмета где је, из различитих разлога, брзина поступка од круцијалног значаја).

Код кривичних предмета трајање разумног рока је краће. Суд и овде треба да узме у обзир сложеност случаја, понашање подносиоца представке и понашање државних органа. Тако, на пример, у предмету Бодаерт против Белгије шест година и три месеца нису сматрани неразумним роком, зато што се овај случај односио на врло тешку истрагу убиства и паралелно одвијање два поступка. У предмету Ферантели и Сантангело против Италије, суд је стао на становиште да шеснаест година представља неразуман рок у случају врло тешког и сложеног случаја о убиству, у коме се радило о малолетницима.

Како би се могло проценити колико дуго траје неки судски поступак, потребно је јасно одредити тренутак од којег почиње рачунање његовог трајања и тренутак када се сматра да се судски поступак завршио. Наведени моменти се разликују зависно од врсте спора. Тако се у грађанским поступцима рачуна да је судски поступак почео даном подношења тужбе суду. За разлику од тога, у кривичним стварима рачунање трајања може почети већ у тренутку хапшења осумњиченог или у тренутку подизања оптужнице или у тренутку покретања истраге. У управним стварима трајање поступка рачуна се од тренутка када је грађанин први пут поднео захтев управном органу, односно када је покренуо управни поступак, а не када је због негативног исхода управног поступка покренуо управни спор.

Крај судског поступка у кривичним стварима означава дан коначне одлуке суда о кривици или одлука тужилаштва или суда о обустави поступка. У грађанским стварима крај поступка представља доношење правоснажне судске одлуке, али се такође узима у обзир и време извршног поступка који потом следи.

Применом наведених критеријума те водећи рачуна о досадашњој пракси Европског суда за људска права, могу се извући индикативни закључци о трајању судских поступака у разумном року, односно када је разумни рок повређен.

За кривичне поступке суђење које траје до 5 година начелно не би представљало повреду. При томе треба подсетити да рачунање тог времена почиње и пре самог поступка пред судом. У грађанским предметима који су по природи ствари приоритетни суђење ће бити у разумном року уколико је довршено у року од 2 године. Док ће се код сложених грађанских предмета разумно суђење сматрати до 8 година. За редовне грађанске предмете уобичајено се каже да је разумни рок за суђење три године.

Код управних предмета суђење у разумном року за приоритетне предмета је 2 године, док је за остале предмете уобичајене сложености рок 5 година,

Данас се многе државе суочавају с проблемом предугог трајања судских поступака. О томе сведоче подаци које у редовним периодима од две године прикупља Европска комисија за ефикасност правосуђа (ЦЕПЕЈ), тело које је 2002. године основано под окриљем Савета Европе. ЦЕПЕЈ спроводи упоређивање правосудних система 47 држава чланица Савета Европе.

По свим критеријумима суђење проф. др Војиславу Шешељу траје неоправдано дуго и праћено је бројним кршењима темељних права. Као подсећање наводи се да је проф. др Војислав Шешељ од почетка притвора упозоравао и тражио да се питање експедитивности суђења реши и напокон добије одговор ко то крши његово право на експедитивно суђење?

Дана 7. новембра 2005. године проф. др Војислав Шешељ је поднео поднесак под бројем 116. Захтев оптуженог да Претресно веће II изда налог да суђење почне до 24. фебруара 2006. године или налог да се укида притвор, одбацује оптужница и ослобађа проф. др Војислав Шешељ. У том захтеву Војислав Шешељ је обавестио Претресно веће о стратегији тужилаштва која се заснива на злоупотребама процесних овлашћења. Захтев је одбијен јер је тужилаштво обавестило Претресно веће да  је спремно за суђење.

За овај поднесак је важан уторак 13. март 2007. године када је судија Анонети преузео судски предмет и обећао експедитивно суђење, свестан да је и тог дана поступак био на граници прекорачења свих могућих временских рокова за суђење у разумном року.

Следећи важан датум је 2, а у секретаријату се води под 13. новембар 2007. године када је проф. др Војислав Шешељ поднео захтев за доношење ослобађајуће пресуде пошто су му прекршена сва права на фер и правично суђење током 56 месеци непрекидног притвора. Тај захтев под бројем 338 је имао укупно 53.181 реч и прва реченица је почињала захтевом за одобрење прекорачења броја речи с обзиром на важност питања која се актуелизују тако обимним поднеском. Тај захтев није био предмет интересовања Претресног већа све до 18. септембра 2008. године када је у оквиру Одлуке по захтеву оптуженог да се одбаце све оптужбе против њега и по допуни тог захтева (поднесци бр. 387 и 391) Претресно веће одлучило и наложило секретару да поднесак бр. 338 врати оптуженом.

Судије Претресног већа и 18. септембра 2008. године нису биле вољне да прочитају поднесак бр. 338 који је поднет још почетком новембра 2007. године, пред сам почетак суђења, у коме је проф. др Војислав Шешељ до детаља описао сва повређена права која чине суђење неправичним. Једна од главних тема тог поднеска је кршење права на експедитивно суђење.

Дана 4. и 23. априла 2008. године проф. др Војислав Шешељ је поднео захтев да Претресно веће донесе одлуку о одбацивању свих оптужби тужилаштва против проф. др Војислава Шешеља и допуну захтева (поднесци бр. 387 и 391) доказујући политичку позадини оптуживања. Ти захтеви су одбијени 18. септембра 2008. године.

Важна је одлука већа од 11. фебруара 2009. године по захтеву тужилаштва за обуставу суђења с противним мишљењем судије Анонети у којој се потенцира обавеза Претресног већа да очува интегритет и правичност поступка и да то има предност над временским разлозима. Време је показало да је тужилаштво преварило Претресно веће и да није постојао ни један разлог за прекид поступка. То је убрзо схватило и Претресно веће и зато се и током формалног прекида поступка  судило. Интересантно је да се Претресно веће позива на поступак за непоштовање суда који се води пред другим већем, као разлогом за обуставу поступка у главном предмету. Све у свему Претресно веће је олако прешло преко навода о кршењу права на експедитивно суђење.

На претресу од 20. октобра 2009. године проф. др Војислав Шешељ је захтевао да се оконча поступак који се против њега води због тешког кршења његових права уколико се суђење не настави у року од десет дана. Одлуком већа од 10. фебруара 2010. године тај захтев је одбијен, опет олаким преласком преко кршења права на експедитивно суђење.

Дана 8. јула 2011. године проф. др Војислав Шешељ је поднео захтев за обуставу поступка због флагрантног кршења права на суђење у разумном року у контексту доктрине злоупотребе поступка. Претресно веће је 29. септембра 2011. године донело одлуку којом је захтев проф. др Војислава Шешеља прогласило беспредметним и уједно одбило захтев не наводећи ни један аргумент на рачун приговора о кршењу права на суђење у разумном року. Интереснтна је ситуација да се Претресно веће позвало на ставове о доктрини злоупотребе поступка и навело да су само две ситуације оправдане за обуставу поступка:

- уколико је правично суђење оптуженом немогуће, обично из разлога везаних за кашњења,

- уколико би у околностима неког конкретног случаја, даље суђење оптуженом било у супротности са осећајем суда за правду.

Да ли постоји неки други предмет код кога су испуњена оба услова као у предмету Шешељ? Поводом овога је интересантна ситуација да се у свом мишљењу од 13. децембра 2013. године судија Антонети прави да не разуме мишљење проф. др Војислава Шешеља од 20. новембра 2013. године и елаборира о одбацивању оптужнице, а у питању је и обустава поступка која се траже.

Дана 27. јануара 2012. године проф. др Војислав Шешељ је поднео захтев за накнаду штете због кршења елементарних људских права у току деветогодишњег притвора. Тај захтев је Претресно веће одбацило одлуком од 21. марта 2012. године, односно један дан након завршетка изношења завршних речи.

Дана 20. марта 2012. године проф. др Војислав Шешељ је тражио да буде пуштен на слободу до дана изрицања првостепене пресуде. И тај захтев је одбијен, тако да проф. др Војислав Шешељ треба да чека у притвору на изрицање првостепене пресуде, односно све док судије већају, гласају и пишу првостепену пресуду.

Дана 28. септембра 2012. године тужилаштво је поднело захтев којим тражи да буде ослобођено обавезе обелодањивања проф. др Војиславу Шешељу три изјаве сведока које сматра веома осетљивим извором информација, а у којима се помиње Војислав Шешељ. Дана 18. октобра 2012. године Претресно веће је донело одлуку којом одобрава захтев тужилаштва да проф. др Војиславу Шешељу не обелодани те три изјаве и издаје опомену тужилаштву због тога што је дотични захтев поднело екстремно и неоправдано касно. Ко би рекао да је Претресно веће напокон ово приметило? И то је судија Антонети искористио како би евентуалну кривицу за кршење права на експедитивно суђење пребацио некоме другом. Ако то није секретаријат, онда је тужилаштво, али увек је крив проф. др Војислав Шешељ.

Дакле, после почетног кршења права од стране тужилаштва, Претресно веће се још активније укључило у систематско кршење права оптуженог.

Предмет Шешељ је јединствен предмет у светским оквирима. Ускоро почиње и 12 година притвора и још нема првостепене пресуде. Предмет Шешљ је у сваком случају постао светски препознатљив пример кршења фунадаменталних права оптуженог, а судија Антонети је обезбедио место као лош пример судије.

Да ли постоји очигледнији пример за примену доктрине злоупотребе поступка:

- уколико је правично суђење оптуженом немогуће, обично из разлога везаних за кашњења,

- уколико би у околностима неког конкретног случаја, даље суђење оптуженом било у супротности са осећајем суда за правду?

Подсетимо се да је судија Анонети овај предмет задужио марта 2007. године, а од октобра 2003. године непрекидно понавља ставове како је проф. др Војислав Шешељ у праву и да му се крше права. Судија Антонети то театрално изводи, али истовремено поручује проф. др Војиславе Шешељ у праву сте, крше вам се права, али ћемо наставити и даље са кршењима.

Да ли вреди подсећати на 13. март 2007. године када је предмет додељен судији Анонети као новом претпретресном судији који је између осталог, а поводом суђења у разумном року до тог дана, изнео следеће:

„Као закључак хтео бих изнети следећу анализу. Господине Шешељ, ви сте се у једном тренутку нашли пред својеврсним зидом и имали сте утисак да вас не чују. Једино решење које вам је било на располагању био је штрајк глађу. То је жаљења вредно и сви морамо извући из тога поуке и треба да почнемо испочетка, како ви, тако и ми, једну беспрекорну процедуру, један беспрекорни поступак како бисте се ви могли суочити са изазовима овога поступка. Ви сте суочени са оптужницом. Тужилаштво мора доказати тачке те оптужнице, а ви наравно, имате право бранити се од оптужби садржаних у тој оптужници и дати свој противодговор.

Ја, ево већ има четири године, имам прилику да посматрам шта се догађа у односу на вас, прво као члан Расправног већа II, а и касније, и мој утисак је следећи. Постоје позитивни фактори у вашем држању. Ви сте се, као прво, добровољно предали Трибуналу. Ви сте почели подносити захтеве и предлоге који се могу оправдати. Сваки пут када сте били позвани на рочиште, имали сте један нормалан став. Ви сте, надаље, сведочили у поступку који се водио против господина Милошевића и то је прошло без инцидената. Према томе, постоји одређени број фактора који говоре у прилог чињеници да сте као оптужени имали вољу и жељу да одговорите на захтеве правде и правосуђа. Са друге стране, имали сте осећај да вас не слушају, да вас не разумеју, што је резултирало одређеним држањем које су неки могли сматрати непримереним визави Трибунала. Ја сам сматрао да је то било држање човека који је имао осећај да га не чују и чија се права нису признавала. Ако пођемо од тога, изражавам наду да се у будућности ми више нећемо суочавати са оваквом врстом потешкоћа”.

Дакле, од 13. марта 2007. године овај предмет се налази у рукама Претресног већа са председавајућим судијом Анонети. Ако је 4 године претпретресне фазе 13. марта 2007. године за судију Анонети било кршење права проф. др Војислава Шешеља, шта рећи данас када се скоро седам година предмет налази у његовим рукама? Покушао је наводно да консолидује предмет и врати га у неке подношљиве оквире фер и правичног суђења, али очигледно је не само да се није успело, већ да је немогуће ово суђење окончати и истовремено се позвати на поштовање стандарда и гарантованих права. Предмет се никако не може консолидовати, а стање после изузећа судије Хархофа и после отварања читовог низа питања ко суди, како суди, по чијим налозима са стране и свега оног што судски и вансудски прати ово суђење, намеће нужност примене доктрине злоупотребе поступка, јер

- правично суђење оптуженом проф. др Војиславу Шешељу је немогуће из разлога везаних за кашњења,

- у околностима конкретног случаја, даље суђење оптуженом било у супротности са осећајем суда за правду.

Вештом глумом судија Антонети прикрива пристрасност и предрасуде које има и са којима наступа и врши судијску дужност. Судија Антонети све користи да би неограничено продужио притвор проф. др Војиславу Шешељу.

Јавност је одавно упозната и са књигама Карле Дел Понте, Флоренс Артман, а и проф. др Војислав Шешељ се потрудио да објави све депеше из Америчке амбасаде у Хагу, Београду и при УН у Њујорку које је објавио Викиликс које се потпуно уклапају и објашњавају ситуацију коју је делимично описао и судија Хархоф у свом писму које је изазвало поступак његовог изузећа. Политичка позадина поступка против проф. др Војислава Шешеља никако не може да се заобиђе.

Судија Анонети не жели да види политичку позадину целокупног поступка који се пред МКСЈ води против проф. др Војислава Шешеља, а онда у свом издвојеном мишљењу 13. децембра 2013. године саопштава и као судија и као политичар и следеће:

„Најделикатнији моменат у случају евентуалног пуштања на слободу био би, по мом мишљењу, коришћење грађанских и политичких права која оптужени ужива захваљујући међународним инструментима.

Оптужени Војислав Шешељ тренутно је председник једне легалне политичке странке и ни у притвору није прекинуо своју политичку активност.

Може ли се озбиљно веровати да би му се, кад буде на слободи, то на било који начин могло онемогућити ако је и у притвору био политички активан? То ми се чини немогућим, тим више што оптужени Војислав Шешељ још увек ужива презумпцију невиности.

Да би се горепоменуте тешкоће ублажиле, решење за проблеме у вези са заштитом сведока, као и за политичке активности оптуженог могло би бити пуштање на слободу у неку другу земљу, а не у Републику Србију, што би, по мом мишљењу, било боље и да би се предупредио ризик од бекства.

Једино ограничење које мора да му се постави у оквиру обављања његове политичке функције јесте то да не сме, ни у једном моменту, да говори о делима за која је оптужен и о садржају судског поступка. Управо се присећам случаја који се догодио током суђења председнику Кеније г. Ухуру Kениати и његовом потпредседнику г. Вилиаму Рутоу на МКС-у, који су дошли на суђење упркос томе што су били изабрани на политичке функције и вршили их. Првом одлуком Већа од 18. јуна 2013. није им била постављена никаква препрека за коришћење грађанских и политичких права; међутим, ваља напоменути да је Жалбено веће касније, 25. октобра 2013., укинуло ту одлуку и председнику Kениати ограничило могућност да не присуствује претресу на строги минимум. Поред тога, када је дошло до терористичког напада 21. септембра 2013, суђење г. Вилиаму Рутоу је прекинуто да би му се дала могућност да оде на лице места и обави своју дужност у вези с последицама тог напада. Према томе, овде имамо пример ситуације - привремене и изузетне - који показује да се с политичким активностима и функцијама може наставити чак и док траје суђење. У нашој ситуацији се не ради о суђењу које је у току, него о фази већања, што би требало да буде фактор више који говори у прилог пуштању на слободу.

Управо због тога, кад се све добро одмери, мислим да је у овом моменту боље да се причека захтев оптуженог за пуштање на слободу, уз који ће бити приложене гаранције Републике Србије или неке друге државе, па да се онда коначно изјасним или, ако буде потребно, да замолим колеге да поступимо proprio motu ако се судијама предоче евентуални озбиљни медицински разлози”.

За судију Анонетија је можда све прихватљиво само да се проф. др Војислав Шешељ не бави политиком, а што се тиче пуштања на слободу најбоље би било да иде у неку другу државу, никако у Србију. Дакле, и после навођења примера да се оптужени могу бавити политиком за судију Анонетија то није прихватљиво када је у питању проф. др Војислав Шешељ. Подсетимо се да ниједан аргумент о политичкој позадини оптуживања проф. др Војислава Шешеља судија Антонети није прихватио, а онда у свом мишљењу јасно саопшти да је против слободе проф. др Војислава Шешеља, јер би могао да буде несметано политички активан.

Интересантно је и да судија Анонети добро зна какве ће евентуално здравствене проблеме у непосредној будућности да има проф. др Војислав Шешељ? Мада се није знало за те проблеме 13. децембра 2013. године судија Анонети је пет дана унапред најавио здравствене проблеме који су довели и до операције проф. др Војислава Шешеља.

На крају свог мишљења уз одлуку од 13. децембра 2013. године судија Анонети наводи и следеће:

„Мој циљ је од тренутка преузимања дужности у овом предмету увек био исти: да донесем пресуду у најкраћем могућем року, имајући на уму све шта се догађало раније (постављање браниоца у приправности против воље оптуженог, замена првобитно именованих судија Већа).

Да бих постигао тај циљ, доследно сам се изузимао из свих поступака за непоштовање суда вођених против Војислава Шешеља, како бих остао потпуно независан у погледу евентуалне одговорности оптуженог према Оптужници и да се не „контаминирам” другим, накнадним елементима, као и да се не губи време. Тај циљ био је константан.

Тај циљ још увек имам на уму. Он може да се оствари за неколико месеци ако се не појаве никакве нове сметње.

Ако се, у изузетном случају, појаве нове сметње, оне се неће моћи приписати мени јер је мој једини посао да без икакве пристрасности према оптуженом оценим 1.399 доказних предмета тужилаштва и 17.539 страница транскрипта, да бих у датом моменту могао да заузмем став по тачкама Оптужнице.

На тај начин, пресуда би могла да буде донета објави за неколико месеци, што би, наравно, подразумевало још једну последицу за оптуженог Војислава Шешеља. Та последица могла би да се релативизује покретањем поступка предвиђеног правилом 65 Правилника о поступку и доказима, на његов захтев.

Ако то, нажалост, не буде могло да се постигне, ја за то нећу бити нимало одговоран јер сам учинио све како би пресуда била донета у што краћем року, носећи се притом с разним препрекама”.

Рекло би се на основу ових речи да је у питању частан и поштен судија. Он се не осећа кривим. Тако је исто изјављивао и претходно изузети судија Хархоф у настојању да вешто прикрије пристрасност и предрасуде са којима учествује у суђењу.

Када проф. др Војислав Шешељ користи право на подношење поднесака или износи ставове поводом питања у поступку судија Анонети то оцењује као опструкцију оптуженог, али му и одговара јер у томе проналази разлог за своје оправдање зашто суђење дуго траје. Тешко је оптужити судију да својим издвојеним мишљењем или неком одлуком изазива продужење суђења. Они су на то овлашћени, а што се тиче одлука увек постоји виша инстанца. Међутим, одлуке и мишљења судија Претресног већа помажу и пружају велики број доказа о томе ко су и како се врши судијска дужност. На основу релативно и апсолутно битних повреда одредаба поступка које чине судије Претресног већа може да се прати заједничка нит или пут који они следе.

Зашто се на почетку суђења судија Анонети правио да не зна када суђење почиње?

У параграфу 3. одлуке од 13. децембра 2013. године Претресно веће погрешно наводи да је поступак против проф. др Војислава Шешеља започео 7. новембра 2007. године. Колико је познато поступак је започет подизањем оптужнице у јануару 2003. године, а проф. др Војислав Шешељ је дошао у МКСЈ 24. фебруара 2003. године. Претпретресна фаза је трајала од 24. фебруара 2003. године до 7. новембра 2007. године када је почела фаза претреса. Дакле, 7. новембра 2007. године изнете су уводне речи страна у поступку и рачуна се да је почело суђење, односно претрес.

Ова грешка коју чини Претресно веће не изненађује. У претпретресној фази претпретресни судија Антонети је поводом необелодањивања материјала и имена заштићених сведока наложио да је тужилаштво дужно да све то обелодани проф. др Војиславу Шешељу најкасније 30 дана пре почетка суђења. Ту обавезу није испунило тужилаштво те је поводом тога проф. др Војислав Шешељ морао да поднесе неколико прелиминарних поднесака и усмено да се поново обрати на почетку суђења 7. новембра 2007. године са истим приговором и захтевом, јер тужилаштво није испунило обавезу. Тада је Претресно веће одлучило да суђење почиње даном саслушања првог сведока тужилаштва, а не даном изношења уводних речи, а истовремено је јавност обавештена да је почео претрес.

Вратимо се мало на период непосредно пред почетак претреса. Приговори и захтеви проф. др Војислава Шешеља су одбијани иако материјали и сведоци нису обелодањени 30 дана пре почетка суђења, односно 30 дана пре 7. новембра 2007. године уз изговор да суђење почиње даном сведочења првог сведока тужилаштва. Сада у одлуци од 13. децембра 2013. године Претресно веће намерно као почетак процеса, вероватно као почетак претреса узима 7. новембар 2007. године када су изнете уводне речи, а не датум првог сведочења сведока тужилаштва. Дакле, током претреса Претресно веће је намерно грешило и то је прихватило чак и Жалбено веће, само да би се тужилаштву прогледало кроз прсте, а сада их ништа не кошта да признају да је претрес почео 7. новембра 2007. године.

Осим очигледне помоћи коју Претресно веће стално указује тужилаштву мора да се констатује и да закључно са 7. новембром 2007. године Претресно веће, а затим и Жалбено веће, нису решили све претпретресне поднеске страна. Тек након решавања свих претпретресних поднесака из правила 72 Претресно веће може да иде на изношење уводних речи из правила 84. У списима овог предмета налази се неколико одлука Претресног и Жалбеног већа које су донете после 7. новембра 2007. године, а тичу се претходно поднетих прелиминарних поднесака. Претресно веће је било свесно ових чињеница да претрес није могао да почене уводним речима по правилу 84 дана 7. новембра 2007. године и зато је стално покушавало да проф. др Војислава Шешеља убеди како претрес, а самим тим и суђење почиње тек даном саслушања првог сведока тужилаштва. Ево чињеница које не могу да се промене.

Тужилаштво је 30. марта 2007. године поднело редиговану верзију скраћене модификоване измењене оптужнице. Дана 27. новембра 2007. године Претресно веће је донело одлуку по прелиминарном поднеску оптуженог проф. др Војислава Шешеља и наложило тужилаштву да поднесе измењену оптужницу, која је морала да додатно модификује другу измењену оптужницу коју је тужилаштво поднело 28. септембра 2007. године, али која никад није потврђена. Дакле, ако је суђење почело 7. новембра 2007. године онда никако није могао да остане нерешен неки од прелиминарних поднесака или ако је 27. новембра 2007. године Претресно веће решавало по прелиминарном поднеску онда претрес је могао само да почне после 27. новембра 2007. године. Зато су судије крајем 2007. године правиле правне бравуре у погледу одређивања дана почетка суђења. Трећа измењена оптужница је поднесена 7. децембра 2007. године, а потврђена као важећа оптужница у предмету 9. јануара 2008. године.

Ово је тотално признање кршења процесних права и представља апсолутно битну повреду поступка. На то указује обавезујући став Жалбеног већа објављен у судској пракси МКСЈ, који гласи:

„Датум почетка суђења

Претресно веће је започело суђење премда још није био решен прелиминарни приговор на извесне мањкавости Оптужнице. Жалбено веће је закључило како следи:

31.  [...] одлучивши да започне суђење пре доношења одлуке по нерешеном поднеску од 29. августа 2006., Претресно веће је прекршило изричиту одредбу правила 72(А) Правилника, према којој прелиминарни поднесци „морају бити решени [...] пре почетка уводних излагања”. Будући да је правило 72(А) Правилника формулисано као обавезујуће, Претресно веће је направило приметну грешку у примени права када је дозволило да суђење почне, а да још није донело решење по поднеску жалиоца”.

Суђење је почело 7. новембра 2007. године, а није решено по прелиминарном поднеску против оптужнице, те се тог дана није ни знало по којој оптужници се спроводи суђење.

Осим оптужнице у истом стању су се налазили и други претпретресни поднесци који су решавани после 7. новембра 2007. године, а само као пример се наводи следеће:

- Тужилац против Војислава Шешеља, предмет бр. ИТ-03-67-ПТ, „Одлука о преиспитивању Одлуке претресног већа I” од 2. октобра 2006. године (Захтев 286), 14. јун 2007. (јавно): претпретресни судија је тужилаштву наложио да оптуженом обелодани нередиговану верзију Туненсовог извештаја најкасније 30 дана пре дефинитивног датума почетка суђења. Тужилац против Војислава Шешеља, предмет бр. IТ-03-67-ПТ, „Одлука по Захтеву 240 о обелодањивању докумената”, 9. јул 2007. (јавно): претпретресни судија је делимично одобрио захтев оптуженог и наложио да тужилаштво обелодани, у најкраћем могућем року, у штампаној верзији и на језику који оптужени разуме, извештаје вештака др Османа Кадића, др Зорана Станковића, др Давора Стриновића, пуковника Iвана Грујића и Еве Табо.

- Тужилац против Војислава Шешеља, предмет бр. IТ-03-67-АР73.6, „Одлука по Жалби Војислава Шешеља на усмену одлуку Претресног већа од 7. новембра 2007. године”, 24. јануар 2008. (јавно): Жалбено веће је одбило жалбу оптуженог на Усмену одлуку од 7. новембра 2007. зато што оптужени није показао да је Претресно веће направило уочљиву грешку у својој дискреционој одлуци да одобри одгођено обелодањивање идентитета ограниченог броја сведока оптуженом 30 дана пре њиховог сведочења. Жалбено веће је уз то било мишљења да право оптуженог да припреми своју одбрану није подривено тим одгођеним обелодањивањем.

Ову врсту апсолутно битне повреде одредаба правила поступка могао је да уради само судија који је пристрасан. За једног судију Претресног већа је утврђено постојање пристрасности и изузет је, али се не разликује од њега и судија Анонети.

Судија Анонети се у свом издвојеном мишљењу од 13. децембра 2013. године позива и на аналогију са предметом Милошевић. Међутим, предмет Милошевић не може да се користи за упоређивање са предметом Шешељ.

Судија Mеj је био члан претресног већа од 12. фебруара 2004. године до 31. маја 2004. године. Судија Бономи је именован и постао члан већа 10. јуна 2004. године. Докази одбране су почели да се изводе 31. августа 2004. године и поступак је окончан 11. марта 2006. године, када је умро Слободан Милошевић.

Слободан Милошевић је дошао у Хаг 28. јуна 2001. године, сам се бранио (од почетка и без наметања адвоката), а суђење је почело 12. фебруара 2002. године (после 7 месеци и 14 дана). Води се као изузетно сложен предмет.

Проф. др Војислав Шешељ је дошао у Хаг 24. фебруара 2003. године, сам се бранио (то право му је коначно признато 8. децембра 2006. године после 28 дана штрајка глађу) и суђење је почело 7. новембра 2007. године (после 4 године, 8 месеци и 14 дана).

У предмету Милошевић тужилаштво је изводило доказе од 12. фебруара 2002. године до 25. фебруара 2004. године (2 године и 13 дана).

У предмету Шешељ тужилаштво је изводило доказе од 7. новембра 2007. године с уводним речима оптужбе до 13. јануара 2010. године (2 године, 2 месеца и 6 дана).

У предмету Милошевић за које тужилаштво тврди да је сложенији и тежи поступак у фази извођења доказа тужилаштва за 2 године и 13 дана је било:

Сведоци укупно: 358, Viva voce: 297, Писмено: 61.

Број доказних предмета: 6150.

Број страница транскрипта: 32079.

Број дана суђења: 293.

У предмету Шешељ тужилаштво је за 2 године, 2 месеца и 6 дана имало:

Сведоци укупно: 97, Viva voce: 81, Писмено: 16.

Број доказних предмета: 1399.

Број страница транскрипта: 17539.

Број дана суђења: 175.

После замене судије Меј, судија Бономи је имао још 288 судских дана у којима је учествовао у суђењу током извођења доказа одбране. Судија Бономи је дошао у Претресно веће на половини претреса у првостепеном поступку против Милошевића, а судија Нианг у предмет Шешељ долази у фазу већања, гласања и писања првостепене пресуде. Судија Бономи је имао прилику да 288 дана гледа и види Слободана Милошевића, а судија Нианг никада није видео проф. др Војислава Шешеља у судници, јер судија Нианг у предмету Шешељ није ни ушао у судницу и никада није присуствовао суђењу или извођењу макар једног доказа у судници.

Дана 11. фебруара 2009. године Претресно веће је већином гласова (уз противно мишљење судије Анонети) донело одлуку којом је прихватило захтев тужилаштва да се поступак одгоди због наводног застрашивања већег броја сведока оптужбе. Дана 24. новембра 2009. године Претресно веће је одобрило захтев оптуженог за преиспитивање одлуке о одгоди и наложило да се суђење настави 12. јануара 2010. године. У том периоду је без обзира на одлагање суђења Претресно веће саслушало два сведока тужилаштва: 4. марта 2009. године (јавно Алија Гушалић) и на затвореној седници 7 и 8. јула 2009. године (сведок ВС-027). Тужилаштво је завршило с изношењем својих доказа 13. јануара 2010. године. Одбрана није износила доказе, јер је онемогућена пошто нису обезбеђени услови за извођење доказа одбране. Стране у поступку су изнеле своје завршне речи од 5. до 20. марта 2012. године. Дакле, две године се чекало на завршне речи након завршетка изношења доказа тужилаштва.

Судија Анонети се позива на аналогију са предметом Милошевић у коме је замењен један судија на пола претреса и истовремено изјављује да не постоји пример у судској пракси да је један судија Претресног већа изузет у фази већања, гласања и писања првостепене пресуде. Замену одсутног судије упоређује са ситуацијим избацивања и елиминације једног судије. У исту раван ставља новог судију који је још 288 дана присуствовао и учествовао у претресу у судници, са новим судијом који замењује изузетог и који неће ући у судницу до дана изрицања првостепене пресуде и који неће имати прилику да види проф. др Војислава Шешеља у судници. Да ли то може да заступа неко ко није пристрасан?

Судија Анонети у предмету против проф. др Војислава Шешеља намерно заборавља судску праксу када су у питању идентични судски поступци који су вођени пред МКСЈ. Заборавља на предмет Блашкић где је двоје судија замењено током претреса и где су судије Претресног већа са председавајућим Клодом Жорда показале да знају шта је суђење у разумном року. Као доказ да судије МКСЈ знају да постоји право на суђење у разумном року треба се подсетити речи које је судија Клод Жорда изговорио у судници 3. марта 2000. године приликом саопштавања првостепене пресуде у предмету Блашкић:

„А. Захвале

2. Пре него што укратко изнесем закључке Већа (из очитих разлога читање пресуде у целости не долази у обзир), Веће жели захвалити свима онима који су омогућили да се ово суђење, важно с обзиром на ранг оптуженог, а тешко због количине информација изнесених на расправи и дужине поступка, могло одвијати у најбољим условима. 

1. Судије

3. Пре свега Веће би желело подсетити да је неколико судија морало одустати од рада на овом суђењу пре његовог краја. Судија Дешенес је, као што знате, успркос свом ангажману и енергији био због болести присиљен дати оставку. Потребно је да још једном захвалим судији Шахабудену што је прихватио да га одмах у данима који су уследили након његовог именовања замени и тако омогући да суђење почне на дан када је заказано. 

Такође имам на уму и судију Риада, којег је болест одвојила од Суда на неколико месеци. Веће је уз доста оклевања, након што се консултовало са заступницима оптужбе и обране, као и с оптуженим, затражило замену за њега. Међутим, оно је знало да може рачунати на поптуну посвећеност судије Родригеза који је имао тежак задатак да се у врло кратком времену упозна са досијеом у целости. 

2. Учесници

(а) Особље

4. Такође бих желео да сви буду свесни важног посла који су обавиле све оне особе које понекад заборављамо, али које су из дана у дан

- припремале транскрипт, више од 18,000 страница текста на француском и 25,000 на енглеском;

- снимале слику и тон расправа, затим те снимке монтирале како би сведоци били заштићени;

- преводиле на хиљаде страница докумената;

- симултано преводиле расправе успркос брзине којом се говорило и расправљало, успркос техничке природе речи и израза, те приговора који су им понекад упућивани када неки израз према мишљењу говорника који га је употребио, није био савршено преведен. 

Веће такођер истиче драгоцену помоћ коју му је пружио Секретаријат, правни саветник Већа и асистенти.

(б) Адвокати

5. Посебно бих желео одати почаст заступницима оптужбе и обране, због њиховог примерног држања за читаво време трајања овог суђења, којим су показали да страст за расправом не искључује углађеност, бар према судијама и да одбрана заступаних интереса не захтева стални сукоб. 

(ц) Оптужени

6. Коначно, подсетит ћу да је оптужени сведочио готово 12 недеља, што укључује и време посвећено унакрсном испитивању и питањима судија. Генерал Блашкић се за време читавог суђења са поштовањем односио према судијама.

Б. Дужина поступка

7. Овај поступак је у својој форми имао само један недостатак, који сви морамо покушати исправити: дужина.

8. Расправе су почеле 24. јуна 1997. године, а окончане су нешто више од две године касније, односно 30. јула 1999. године. У току те две године, Веће је саслушало 158 сведока и усвојило скоро 1500 доказних предмета, углавном писаних докумената од којих неки броје неколико стотина страница. Стране у поступку су поднеле тако опширне завршне поднеске да још ни данас њихов француски превод није заведен у Секретаријату.

9. Наравно, Веће се потрудило да поново размотри све елементе судског списа. Оно је проверило све изнесене аргументе, преиспитало их једне у односу на друге и у светлу доказних предмета. У том погледу, Веће напомиње да су му стране у поступку поднеле прилично велик број наредби и извјештаја чији је аутор оптужени, наредби у којима сваки елемент има своју важност: наравно сам садржај документа, али такође и они којима је упућен, дан и сат када је издан; његове ознаке ако постоје, све оно што омогућује да се изјаве сведока потврде или побију. У том погледу, Веће једино може изражити жаљење што му сви расположиви подаци нису достављени, пре свега они који су се налазили, или се можда још увек налазе у Архиву где су одложени, друга наређења и извештаји чији је аутор оптужени, његови надређени или његови подређени. С друге стране, Веће је задовољно са ставом неких држава које нису следбенице бивше Југославије, или неких ентитета који су истински сарађивали са Међународним судом и који су, као што је Већу познато, странама доставили велики број података.

10. Већу је требало укупно седам месеци за изрицање пресуде. Седам месеци да би проверило сваки поједини доказни предмет и сведочење како би утврдило да ли је и у којој мери генерал Блашкић одговоран за догађаје који му се стављају на терет”.

Ево примера да нису све француске судије исте као Антонети. У предмету Блашкић судије су признале повреду права оптуженог на суђење у разумном року. Ако се предмет Блашкић упореди са предметом Шешељ само у погледу експедитивности суђења онда не може да се заобиђе чињеница да су више од 2,5 пута превазиђени сви рокови суђења у предмету Шешељ.

Да би прикрио пристрасност судија Анонети се одавно бави писањем нових правила  рада МКСЈ. Ево неколико примера.

У предмету Милошевић Претресно веће у саставу судија Патрик Робинсон, председавајући, судија Ричард Меј и судија О-Гон Квон је 29. марта 2004. године донело Налог на основу правила 15бис(Д) у коме је констатовало:

„Имајући у виду да је 12. марта 2004. председавајући судија обавестио председника Међународног суда да, из разлога болести која је довела до тога да поднесе оставку, судија Меј више није у могућности да заседа у предмету Милошевић.

Имајући у виду да је на претресу од 25. марта 2004. године председник на основу правила 15бис (Ц) Правилника о поступку и доказима Међународног суда (у даљем тексту: Правилник), тражио сагласност оптуженог да се поступак настави уз учешће другог судије и да се оптужени није са тиме сагласио,

Узимајући у обзир да је, када се размотре све околности, у интересу правде да се поступак настави пред овим Претресним већем уз учешће другог судије,

На основу правила 15бис (Д) Правилника

Преостале судије једногласно одлучују да се поступак у предмету Милошевић настави уз учешће другог судије”.

Тек на основу тог налога Претресног већа (преостале судије) у предмету Милишевић, председник МКСЈ судија Теодор Мерон, је 10. јуна 2004. године донео Налог којим се замењује судија у предмету пред Претресним већем који гласи:

„Имајући у виду оставку судије Ричарда Меја, члана Претресног већа у овом предмету, која је ступила на снагу 1. јуна 2004;

Имајући у виду састав Претресног већа, који је наведен у документу бр. ИТ/228, издатом 7. јуна 2004;

Имајући у виду Налог у складу са правилом 15бис (Д), који је 19. марта 2004. издало Претресно веће у овом предмету, у којем је одлучило да је у интересу правде да се настави поступак пред њим са другим судијом;

На основу правила 15бис (Д) Правилника о поступку и доказима Међународног суда;

Овим именујем Јана Бономија за судију који ће у овом предмету заменити судију Ричарда Меја, а његово именовање ступа на снагу одмах;

И одеђујем да ће Претресно веће у предмету ИТ-02-54-Т, Тужилац против Слободана Милошевића, бити у следећем саставу: судија Патрик Робинсон, судија О-Гон Квон, судија Јан Бономи”.

Дакле, преостале судије су донела налог на основу правила 15бис о наставку суђења, а председник МКСЈ је донео налог којим се замењује судија у предмету пред Претресним већем с позивом на правило 15бис.

У предмету против проф. др Војислава Шешеља не доносе се налози поводом наставка поступка, већ одлуке. Нигде у одлуци од 13. децембра 2013. године нема позива на правило 15бис, већ се Претресно веће позива само на правило 54 и одлуку насловљава да је одлука о наставку поступка.

Интересантна је ситуација да поводом изузећа судије Хархофа председник МКСЈ новонастало стање решава налозима с позивом на правило 15 и 15бис, а Претресно веће и не види наставак поступка у смислу правила 15бис, већ основ и ситуацију решава уз примену правила 54.

Поводом изузећа судије Хархофа у МКСЈ се направила својеврсна конфузија у погледу примене правила 15 и 15бис уз изговор мутатис мутандис.

Мутатис мутандис је појам који се често чује у судским предметима пред МКСЈ. У енциклопедијама се може пронаћи значење овог појма, као:

1. Уз потребне исправке нпр. прихватити један закон мутатис мутандис значи: прихватити га пошто у њему буде измењено све што је потребно изменити.

2. С потребним изменама.

Ове речи се налазе на 16 места у Правилнику о поступку и доказима. Судија Кармел Агиус, као вршилац дужности председника МКСЈ је 3. септембра 2013. године донео Налог након одлуке Већа да се изизме судија Хархоф у којем је навео:

„Узимајући у обзир да, мада је овај предмет у одмаклијој фази него што предвиђају правило 15бис(Ц) и правило 15бис(Д) Правилника и не може се прецизно говорећи окарактерисати као започето суђење, у интересу транспарентности и правичности, поступак применљив на основу правила 15бис(Ц) и правила 15бис(Д) Правилника би на њега требало да буде примењен мутатис мутандис.

Овим налажем именовање другог судије који ће решавати уместо судије Фредерика Хархофа; и

Тражим од преосталих судија Већа који решавају у овом предмету да:

(i) ми поднесу извештај, након што су се консултовали с оптуженим по питању да ли да се понови претрес или да се поступак настави; и

(ii) одлуче, у случају да оптужени ускрати своју сагласност за наставак поступка, да ли да и поред тога наставе с поступком уз учешће судије који ће заменити изузетог судију”.

Судија Кармел Агиус, вршилац дужности председника МКСЈ је 4. септембра 2013. године донео „Налог којим се делимично одлаже извршење Налога након одлуке Већа да се изузме судија Хархоф” у којем је навео:

„Овим потврђујем Налог у делу у којем се односи на одлагање именовања другог судије уместо судије Фредерика Хархофа; и

Одлажем до даљег извршење остатка Налога”.

Судија Кармел Агиус, као вршилац дужности председника МКСЈ је 31. октобра 2013. године донео Налог о именовању судије на основу правила 15 у којем је навео:

„Подсећајући на налог који сам издао 3. септембра 2013. године, којим сам на основу правила 15(Б)(ii) Правилника одложио извршење одлуке о именовању другог судије да решава уместо судије Фредерика Хархофа и, примењујући правило 15бис Правилника мутатис мутандис, затражио од преосталих судија Већа које решава по овом предмету да: (i) ми поднесу извештај, након што су се консултовали с оптуженим по питању да ли да се понови претрес или да се настави с поступком; и (ii) одлуче, уколико се оптужени не сагласи с наставком поступка, да ли да и поред тога наставе с поступком уз учешће судије који ће заменити изузетог судију (даље у тексту: Налог);

Узимајући у обзир да су судија Жан-Клод Антонети и судија Флавиа Латанци, преостале судије Већа које решава по овом предмету, указале да се не слажу са приступом предложеним у Налогу, посебно у његовој примени правила 15бис Правилника мутатис мутандис;

Узимајући у обзир да је, мада су по мом мишљењу интереси правичности и транспарентности заиста боље заштићени применом режима предвиђеног правилом 15бис Правилника и да се то правило може правилно применити мутатис мутандис, на крају на судијама које решавају по овом предмету да одлуче да ли ће се суђење даље наставити;

Узимајући у обзир стога да, у овим околностима нема сврхе да се даље одлаже именовање другог судије на основу правила 15(Б)(ii) Правилника;

Наглашавајући, међутим, да, по мом мишљењу, судије које решавају у овом предмету треба да консултују оптуженог по питању да ли треба поново обавити претрес у предмету или наставити поступак са новоименованим судијом;

На основу правила 15, 19 и 21 Правилника;

Овим именујем судију Мандиаyе Нианга у Веће које решава по предмету Шешељ, с тим што одлука одмах ступа на снагу”.

У правилима 15 и 15бис нема позива на основу мутатис мутандис на било које друго правило. Долазимо до закључка да судија Агиус сматра да би за његову одлуку о изузећу Хархофа и именовање другог судије који би заменио Хархофа, било боље да преостале судије већа заврше део посла из правила 15бис и зато сматра да има места примени мутатис мутандис. Дакле, идеја је да се по правилу мутатис мутандис примењује 15бис као својеврсна допуна поступка пре одлуке судије Агиуса на основу правила 15. Очигледно је судија Агиус инсистирао да се пре именовања трећег судија изврше консултације са оптуженим и тужилаштвом у погледу окончања претресног поступка и да преостале судије одлуче да ли ће ићи на наставак или на поновни почетак претреса и да се време узалуд не троши, с обзиром да је оптужени предуго у притвору.

Значи да се позивање на мутатис мутандис врши као на један од могућих начина да се реши настала ситуација. Како то није урађено према налогу судије Агиуса, он је 31. октобра 2013. године и без позива на мутатис мутандис одредио и именовао трећег судију. Чини се да судији Агиусу и није било потребно пре одлуке о именовању трећег судије да се примени од стране преосталих судија већа поступак по правилу 15бис. У крајњем случају у поступку изузећа се замењује изузети судија другим судијом, а не одлучује о изгледу судског поступка. Изглед и ток првостепеног поступка је у искључивој надлежности Претресног већа које мора да води рачуна да обезбеди фер и правично суђење. Зашто судија Агиус није одмах по правили 15 одредио трећег судију? Зашто се позивао на мутатис мутандис и одједном 31. октобра 2013. године одустао од тога?

Одговор је једноставан и свима разумљив. Није било слободног судије у МКСЈ кога би одредио. Тај проблем недостатка судије је решен 30. октобра 2013. године (не 17. октобра 2013. године као што пише у биографији судије Нианга) када је судија Нианг положио заклетву и постао судија МКСЈ. Додуше, постао је судија за Жалбено веће.

Судија Агиус је изнео мишљење о мутатис мутандис примени правила 15бис као помоћ Претресног већа за његову одлуку по правилу 15. С обзиром да је дефинитивно одлучио по правилу 15 надаље је илузорно причати о потреби примене правила 15бис, али онда није јасно по ком правилу треба да се одлучује и да ли је адекватно правило 54 које се наводи у одлуци од 13. децембра 2013. године?

Испада да када се одлучује о наставку поступка након замене одсутног судије доносе се налози, а када се одлучује о наставку поступка након изузећа судије доносе се одлуке. То је новина коју је увео судија Антонети?

Дана 13. новембра 2013. године Претресно веће у саставу Антонети, Нианг и Латанци донело је Одлуку којом се стране у поступку позивају да доставе своје мишљење о наставку поступка и у тој одлуци су навели следеће:

„Будући да Веће у овом новом саставу сматра да је, у интересу правде и с обзиром на особитост ових околности, примерено позвати стране у поступку да у најкраћем року доставе своје мишљење наставку поступка,

Из тих разлога,

На основу правила 54 Правилника о поступку и доказима,

Позива оптуженог и тужилаштво да своја мишљења о даљем току поступка доставе у року од 14 дана од пријема ове одлуке у преводу на босански/хрватски/српски од стране оптуженог”.

Дакле, изгубио се мутатис мутандис и вратио интерес правде, али који интерес правде? Какав је то интерес правде који не уважава обавезу обезбеђења фер и правичног суђења? Пошто  се одавно зна да је овај поступак далеко искочио изван оквира фер и правичног суђења важно је утврдити у овом тренутку шта је интерес правде и да ли је Претресно веће способно да утврди шта је интерес правде у овом предмету? Ово питање се може поставити и на други начин. Како је и у чему је све Претресно веће проналазило интересе правде у овом предмету? Ево неколико примера:

1. Одлука Претресног већа III од 21. марта 2012. године по захтеву оптуженог за накнаду штете на основу навода о кршењу његових права током боравка у притвору у којој се наводи следеће:

„С тим у вези оптужени тврди:

i) да се добровољно и о сопственом трошку предао Међународном суду 24. фебруара 2003, након што је обавештен да је потврђена оптужница против њега;

ii) да је МКСЈ од његовог стављања у притвор 24. фебруара 2003. и током девет година трајања притвора прекршио многа његова основна људска права и

iii) да је његов боравак у притвору више него предуг, посебно ако се има у виду недавни извештај који је председник Међународног суда (даље у тексту: председник Суда) поднео Савету безбедности Уједињених нација, према којем пресуда у овом предмету неће бити објављена пре краја 2012. или чак 2013. године, што значи да би окончање жалбеног поступка могло да се предвиди за 2015. или 2016. годину”.

Дакле, проф. др Војислав Шешељ је у потпуности погодио шта се спрема после 20. марта 2012. године са овим суђењем. Додуше то и није први пут. Од почетка суђења и првог дана притвора проф. др Војислав Шешељ је унапред непогрешиво обавештавао који су следећи кораци тужилаштва, претресног већа и секретаријата и увек је био у праву.

2. Одлука Претресног већа III од 21. маја 2012. године по одговору оптуженог на коригендум завршног поднеска тужилаштва од 20. априла 2012. године, у којој се наводи следеће:

„3. Дана 30. јануара 2012. оптужени је поднео свој завршни поднесак, који је заведен истог дана на поверљивом основу у Секретаријату Међународног суда (даље у тексту: Секретаријат). Дана 5. фебруара 2012. тужилаштво је поднело свој завршни поднесак, који је заведен на поверљивом основу.

4. Дана 20. марта 2012, након завршне речи тужилаштва и завршне речи оптуженог председавајући Већа прогласио је претрес завршеним на основу правила 87(А) Правилника.

5. Дана 20. априла 2012. тужилаштво је на поверљивом основу поднело Коригендум. Дана 9. маја 2012, тужилаштво је поднело коригендум додатка Б свог Завршног поднеска.

12. Што се тиче аргумената оптуженог у вези с константним мањком професионалности тужилаштва, Веће подсећа да је, с обзиром на завршетак претреса, суђење сад у фази већања и стране више немају право да Већу износе аргументе. Осим тога, веће напомиње да су ти аргументи већ раније изнесени у више захтева оптуженог и да их је Веће одбацило”.

Претресно веће је посебно истакло да стране немају право да износе аргументе, јер је претрес завршен и судије већају. Аргументи страна после закључења претреса нису дозвољени, али како се онда тражило мишљење тужилаштва и проф. др Војислава Шешеља о томе како да се настави са суђењем?

3. Одлука Претресног већа III од 18. октобра 2012. године по захтеву тужилаштва да се оптуженом не обелодане три изјаве сведока, наведено је и следеће:

„Решавајући по захтеву који је тужилаштво, заједно с поверљивим и ex parte додацима А-Ц, поднело на јавној основи 28. септембра 2012. године, и у којем тражи да буде ослобођено обавезе да Војиславу Шешељу (даље у тексту: оптужени) обелодани изјаве три сведока (даље у тексту: Изјаве) које сматра веома осетљивим изворима информација, а у којима се помиње оптужени,

Будући да, с обзиром на датум Изјава, које су узете - прва у фебруару 1995. године, друга у фебруару 1997. године, а најновија у августу 2003. године, Веће сматра да је тужилаштво знало за те доказе у тренутку доношења Одлуке од 4. јула 2006. године и да је, сходно томе, имало могућност и обавезу да затражи одобрење за њихово необелодањивање пре него што је 7. новембра 2007. године почело суђење отпуженом, тим пре што у Одлуци од 4. јула 2006. године за то није одређен рок,

Будући да, по мишљењу Већа, нема оправдања за овако касно подношење Захтева - више од шест година након Одлуке од 4. јула 2006. године и више од шест месеци након окончања суђења у овом предмету 20. марта 2012. године,

Будући да овако касно подношење Захтева омета уредно спровођење правде и сведочи о озбиљном занемаривању дужности од стране тужилаштва,

На основу правила 54 Правилника,

Одобрава Захтев,

Одобрава тужилаштву да оптуженом не обелодани Изјаве,

и,

Издаје опомену тужилаштву због тога што је дотични Захтев поднело екстремно и неоправдано касно”.

Као што може да се примети сада стране имају права да се обрате са својим аргументима без обзира што је претрес закључен још 20. марта 2012. године. Наравно ту је и констатација о екстремно и неоправдано касно. Дакле, све одлуке Претресног већа се моделирају према тренутним потребама, а да се уопште и не размишља о томе да неко све педантно бележи, жигоше и на време упозорава на екстремно и неоправдано кршење фундаменталних права проф. др Војислава Шешеља.

Произилази да се иза речи „интерес правде” може сместити све што се пожели. То је стил судије Антонетија. Интерес правде се јавља као својеврсна дискреција или дискреционо право Претресног већа која ничим није ограничено или одређено у којим оквирима има да се креће. Дискреционо право као неограничена и апсолутна воља судија Претресног већа. И још горе од тога. Истина и чињенице се не признају у свом значењу, већ се са две речи „интерес правде” то окреће у своју супротност.

Таквих је безброј примера у предмету Шешељ. Један од најсвежијих је својеврсна замена тезе. Проф. др Војислав Шешељ је одговоран за дуго трајање притвора зато што је подносио приговоре, захтеве, жалбе и поднеске у складу са Статутом и Правилником, а онда у следећој реченици се иде са констатацијом да је неки његов захтев одбијен и то се сматра коначно решеним, јер није поднео жалбу против те одлуке, па су судије љуте што их подсећа на серијско и систематско кршење његових права. И наравно, све је то у „интересу правде”. То је оно што искрено мисли и ради судија Антонети.

У параграфу 16 Одлуке од 13. децембра 2013. године Претресно веће тврди да ће пазити да се успостави правична равнотежа између „основних права оптуженог” с једне, и „интереса правде”, с друге стране, при чему је јасно да се то међусобно не искључује. Из тог става Претресног већа крије се став судије Антонетија да он проналази и прикрива својеврсну контрадикцију између права оптуженог и интереса правде, као да се налазе толико удаљени на плус бесконачно и на минус бесконачно. То је дијапазон у коме се крећу све одлуке и ставови судије Антонетија.

Произилази да је највећи интерес правде систематско кршење права оптуженог само да би се очувало стање притвора од 11 година и да се при том јасно саопштава да оптужени није крив за кашњење почетка суђења, да није крив за изузеће судије Хархофа, да није крив што секретаријат пише пресуде, да није крив што правни саветници напуштају Претресно веће, да није крив што још увек важе стандарди о грађанским и политичким правима човека. Ништа проф. др Војислав Шешељ није крив, али мора да буде у притвору, с тим што ће се за 6 месеци размислити да ли је трећи судија спреман да учествује у већању, гласању и писању првостепене пресуде, а да се заборави све шта је рађено од 24. фебруара 2003. године.

У Одлуци Претресног већа од 13. децембра 2013. године јавља се и својеврсни феномен коме је својствен судија Антонети. Матријално право и чињенично стање се сагледавају као јединствени феномен. Интерес правде, суђење у разумном року, услови за фер и правично суђење, права оптуженог, неосновано дуг притвор и позадина поступка против проф. др Војислава Шешеља су истовремено третирани како са гледишта материјалног права, тако и са гледишта чињеница у оквиру одлуке како да се оконча или настави првостепени поступак који траје 11 година. Стварно се поставља питање које су чињенице руководиле Претресно веће када је одлучило да се поступак наставља са већањем, гласањем и писањем првостепене пресуде и то од оног дана када је то прекинуто, односно 1. јула 2013. године? Од тог дана преостале судије нису узеле у разматрање судски спис предмета Шешељ. Морају да чекају до 1. јула 2014. године да се са списима упозна судија Нианг, а онда после тог дана судије треба да се скупе и да почну да већају, гласају и пишу првостепену пресуду уколико им секретаријат не саопшти да нема правног саветника који би им написао нацрт пресуде. Само пристрасни судија Антонети је у овоме могао да пронађе интерес правде и то наравно онај његов интерес праве којим покушава да прикрије пристрасност и предрасуде.

Зар не делује мало чудно уколико остане на снази одлука Претресног већа од 13. децембра 2013. године и тамо негде пред крај 2014. године Претресно веће са судијом Ниангом донесе првостепену пресуду да у тој првостепеној пресуди као неспорна чињеница стоји записано и следеће:

- претрес је закључен 20. марта 2012. године,

- судија Нианг је постао члан Претресног већа 31. октобра 2013. године.

Подсетимо се да је господин Нианг постао судија МКСЈ 30. октобра 2013. године када је положио заклетву. Зар онда не делује чудно да је претрес закључен 20. марта 2012. године, а тог дана је судија Нианг имао статус грађанина. Зар то није ситуација да је првостепену пресуду поред двоје судија доносио и један грађанин који на дан закључења претреса и није знао да ће да буде судија проф. др Војиславу Шешељу. Само судија Антонети је у овоме могао да пронађе интерес правде. Предмет Шешељ постоји и није окончан, а судија Антонети је себи обезбедио посао судије до краја 2014. године. Успут он се заклиње како има обавезу да обезбеди експедитивно суђење уз поштовање права оптуженог и наравно све у интересу правде.

Ту је и фамозно правило 54 Правилника са врло интересантном применом од стране судије Антонетија. Он ово правило трпа у све и свашта. Ево и примера:

1. Претресно веће је 12. априла 2013. године донело Налог о распореду и у њему навело следеће:

„Претресно веће Међународног суда за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. (даље у тексту: Међународни суд), по службеној дужности издаје овај налог којим утврђује датум и време за изрицање пресуде у овом предмету.

1. Поступак је почео 7. новембра 2007. године. Завршне речи тужилаштва и одбране окончане су 20. марта 2012. године. Претресно веће се затим повукло на већање о пресуди.

2. У складу с правилом 98тер Правилника о поступку и доказима Међународног суда (даље у тексту: Правилник), пресуда се изриче на јавној седници чији се датум претходно саопштава странама које треба да јој присуствују.

3. Претресно веће, стога, на основу правила 54, 87 и 98тер Правилника, налаже да ће пресуда бити изречена у среду 30. октобра 2013. године у 9:00 сати”.

Значи да је налог донело Претресно веће у пуном саставу.

2. У функцији председавајућег Претресног већа 17. септембра 2013. године судија Антонети доноси Налог којим се поништава налог о распореду од 12. априла 2013. године  и у њему наводи:

 „Имајући у виду Статут,

 Имајући у виду Правилник о поступку и доказима,

 Дана 12. априла 2013, налогом о распореду изрицање Пресуде заказано је за 30. октобар 2013. године, у 09:00 часова.

 Током већања иза затворених врата, једне данске новине објавиле су, у још увек неразјашњеним околностима, е-маил који је кругу пријатеља упутио судија Хархоф.

Оптужени Војислав Шешељ је, позивајући се на тај новински чланак, поднео захтев за изузеће горепоменутог судије.

Тужилаштво је изнело став да захтев треба да се одбије.

Најпре је, 28. августа 2013, Комисија судија коју је именовао потпредседник донела одлуку да се судија Хархоф изузме.

Тужилаштво је 6. септембра 2013. потпредседнику поднело захтев за поновно разматрање одлуке из више разлога; ваља напоменути да су судија Хархоф и друго двоје судија Већа такође Комисији поднели захтев за појашњење те одлуке.

Комисија засад још није донела одлуку.

У сваком случају, будући да је већање Већа прекинуто због поступка који је у току и да је правни сарадник Већа, координатор тима правних сарадника Већа, пре неколико дана напустила ту дужност, пресуда неће моћи бити изречена онога датума који је предвиђен налогом од 12. априла 2013, без обзира на то каква ће бити одлука комисије.

 С обзиром на те околности, налог од 12. априла 2013. треба да се поништи, а датум изрицања Пресуде биће одређен новим налогом, у светлу одлуке која треба да буде донета.

Из тих разлога

На основу чланова 14 и 7 Статута и правила 54 Правилника о поступку и доказима,

Налажем да се поништи налог о распореду од 12. априла 2013. године”.

Дакле, налог који је донело Претресно веће 12. априла 2013. године поништио је судија Антонети 17. септембра 2013. године. Нису одлучивале преостале судије (Антонети и Латанци), већ судија Антонети као председавајући и као судија појединац. На ту врсту произвољности може бити спреман само судија који је пристрасан. Он преузима ствари у своје руке да покаже другим судијама да не може правило 15бис по принципу мутатис мутандис, да потпредседник МКСЈ који мења председника МКСЈ не зна и да он Антонети може како хоће. Ако други то желе другачије, то не може, јер је претрес и све из предмета Шешељ у његовим рукама. Морају сви да слушају његову самовољу, пошто је он наводно једини судија чије изузеће није тражио проф. др Војислав Шешељ и без њега, судије Антонетија, нема првостепеног поступка. Не може да се помери, јер је Француска велика сила и мора да има судију како у МКСЈ тако и у Механизму, а ту је судија Антонети. Ко њега може да упозори да дуго траје већање, гласање и писање првостепене пресуде. Ко сме да се дрзне. Сви су криви само судија Антонети није крив што никако да се оконча првостепени поступак против порф. др Војислава Шешеља. Уосталом и целом систему МКСЈ одговара да има незавршених првостепених поступака и у тај сценарио се добро уклапа предмет Шешељ. Може увек да се свако позива на изговор постојање поступака за непоштовање суда, а ту је и „интерес правде”. Да ли може да постоји интерес правде ако се систематски од првог дана притвора пуних 11 година непрекидно крше основна права проф. др Војислава Шешеља? Зар саставни део интереса правде није поштовање права оптуженог, фер и правично суђење и експедитивно суђење? Судија Антонети саопштава нешто друго. Интереси правде дозвољавају да се жмури над кршењем права проф. др Војислава Шешеља. То може само судија који је пристрасан и зато постоји разумни страх у постојање пристрасности предрасуда код судије Антонетија.

Поред фамозног правила 54 Правилника судија Антонети се позвао и на члан 14. став 7. Статута који гласи:

„7. Председавајућег судију који надгледа целокупан рад претресног већа бирају сталне судије тог претресног већа из својих редова”.

Када своју самовољу демонстрира често се служи прегласавањем у Претресном већу и онда даје издвојена супротна мишљења. Наводно га прегласавају судије ад литем и он је у мањини. Шта да се ради такав је поступак и таква су правила, да би у једном тренутку показао да може све и тако основ за свој налог налази у цитираном члану Статута. Добро је што признаје да је свестан своје позиције председавајућег и за шта је све одговоран, али шта то вреди када га јуче не подсећа нити обавезује шта треба да ради сутра. У стању је све да окрене наглавачке.

Дакле, судија Антонети надгледа рад Претресног већа које суди проф. др Војиславу Шешељу и најодговорнији је за експедитивно суђење и поштовање права оптуженог, као и за обезбеђење услова за фер и правично суђење. И стварно по томе је у светским оквирима познат овај поступак који се води против проф. др Војислава Шешеља. И када изузима и има супротно мишљење то судија Антонети ради због јавности. Напокон се сада слажу коцкице и добија слика мозаика ко је уствари судија Антонети. Сада више не може да крије своју пристрасност и зато отворено злоупотребљава функцију уз истовремено позивање да га обавезује заклетва и како се придржава стандарда. Исто је заклетва судије била гаранција за судију Хархофа, али је истрчало писмо из кога се види да је склон предрасудама и осудама по сваку цену. То је исто и код судије Антонетија. Када се погледа како он примењује стандарде суђење јасно је да је то сушта супротност.

Сви се згражавају над чињеницом како се суди и колико се крше елементарна права проф. др Војислава Шешеља и истовремено се разним правним бравурама само продужава притвор, лицемерно и са циничним позивом на свето право „интерес правде”.

У параграфима 23 и  24. одлуке Претресно веће саопштава да не жели да разматра питање кршења права на суђење у разумном року и тврди да је период који је протекао између одлуке од 21. марта 2012. године и одлуке од 28. августа 2013. године разуман рок којим се не крши горе поменуто право. Не зна се да ли се ово односи на укупан рок или на рок за већање и гласање? Без обзира на ту врсту непрецизности мора да се има у виду потпуни аспект рокова у којима се спроводи ово суђење.

Ако се пође од 21. марта 2012. године до 28. августа 2013. године, онда је то време или период нешто више од 17 месеци. Претресно веће тврди да за 17 месеци већања, гласања и писања првостепене пресуде није прекршено право на суђење у разумном року. Дакле то је рок у коме се већало, гласало и писала првостепена пресуда све док није изузет судија Хархоф, али се истовремено тврди да је намера била да се писање првостепене пресуде заврши у марту 2013. године и да то није могло да се уради до марта због секретаријата у чијој су надлежности саветници који пишу нацрт пресуде. Готово да се произвољно одређује шта је разумни рок. Како у односу на разумни рок за комплетан поступак, тако се разумни рок своди и на поједине фазе овог поступка.

Пристрасност судије Антонетија се доказује и на следећи начин:

У свом издвојеном мишљењу судија Антонети се позвао на богату праксу да притвор није обавезан, али се и уплашио при самој помисли да би проф. др Војислав Шешељ могао да буде на слободи и под презумпцијом невиности могао да се бави политиком и да би могао да користи и ужива политичка и грађанска права која припадају сваком грађанину.

Само једном је проф. др Војислав Шешељ тражио привремено пуштање на слободу до почетка суђења. У свим другим ситуацијама које се наводе у одлуци од 13. децембра 2013. године проф. др Војислав Шешељ је тражио укидање притвора, јер не постоје разлози за даљи притвор. То судија Антонети не жели да види. Истовремено се тврди како је Римски статут кодификовано међународно право у коме се налазе стандарди који су се увек примењивали, али и не признаје његов значај када је у питању необавезност притвора и периодично преиспитивање притвора.

У ком правцу иду размишљања судије Антонетија приликом доношења одлуке од 13. децембра 2013. године види се и из потпуно неприхватљивог и ничим утемељеног став Претресног већа да од дана изношења завршних речи па све до дана изрицања првостепене пресуде не постоји обавеза одржавања статусних конференција. Само је недостајало још да се Претресно веће позове и на то да је тај став заузело у „интересу правде”. Позива се на неку праксу у МКСЈ, али у тој пракси МКСЈ нема предмета који тако дуго траје и нема притвора који траје 11 година.

Судија Антонети је био и председавајући Претресног већа у предмету Прлић и други. Ако се упореде статистички подаци суђења у предметима пред МКСЈ долази се до следећих података, односно чињеница које се не могу заобићи:

Време од завршне речи до изрицања првостепене пресуде

У предмету Блашкић то време је 213 дана. У другим предметима пред МКСЈ то време износи од 27 дана до 720 дана. Најдуже је у предмету Прлић где има 6 оптужених. У предмету Шешељ то је 580 дана, према најави да би изрицање првостепене пресуде могло да буде 30. октобра 2013. године, што представља најдуже чекање првостепене пресуде у односу на све друге предмете. Ако се према датуму изношења завршне речи израчунава време од када је неко од оптужених у притвору онда мора да се констатује да су после проф. др Војислава Шешеља дошли у Притворску јединицу и да је донета првостепена пресуда у предметима:

Насер Орић, 11. априла 2003. године дошао у Притворску јединицу, првостепена пресуда донета 30. јуна 2006. године, то је 1159 дана до доношења првостепене пресуде,

Миле Мркшић и други, 1. јула 2003. године дошао у Притворску јединицу Шљиванчанин, 27. септембра 2007. године донета првостепена пресуда, то је 1527 дана до доношења првостепене пресуде,

Драгомир Милошевић, 3. децембра 2004. године дошао у Притворску јединицу, 12. децембра 2007. године донета првостепена пресуда, то је  1089 дана до доношења првостепене пресуде,

Расим Делић, 28. фебруара 2005. године дошао у Притворску јединицу, 15. септембра 2008. године донета првостепена пресуда, то је 1277 дана до доношења првостепене пресуде,

Момчило Перишић, 7. марта 2005. године дошао у Притворску јединицу, 6. септембра 2011. године донета првостепена пресуда, то је 2340 дана до доношења првостепене пресуде,

Харадинај и други, 9. марта 2005. године дошао у Притворску јединицу, 3. априла 2008. године донета првостепена пресуда, то је 1104 дана до доношења првостепене пресуде, завршен жалбени поступак и донета пресуда у поновљеном поступку пред Претресним већем,

Бошкоски и Тарчуловски, 24. марта 2005. године дошао у Притворску јединицу, 10. јула 2008. године донета првостепена пресуда, то је 1186 дана до доношења првостепене пресуде,

Поповић и други, 1. априла 2005. године дошао у Притворску јединицу, 10. јун 2010. године донета првостепена пресуда, то је 1870 дана до доношења првостепене пресуде,

Шаиновић и други, 25. априла 2005. године дошао у Притворску јединицу, 26. фебруара 2009. године донета првостепена пресуда, то је 1381 дан до доношења првостепене пресуде,

Милан Лукић и Средоје Лукић, 21. фебруара 2006. године дошао у Притворску јединицу, 20. јула 2009. године донета првостепена пресуда, то је 1200 дана до доношења првостепене пресуде,

Готовина и Маркач, 7. децембра 2005. године дошао у Притворску јединицу, 15. априла 2011. године донета првостепена пресуда, то је 1928 дана до доношења првостепене пресуде,

Здравко Толимир, 1. јуна 2007. године дошао у Притворску јединицу, 12. децембра 2012. године донета првостепена пресуда, то је 1992 дана до доношења првостепене пресуде,

Властимир Ђорђевић, 17. јуна 2007. године дошао у Притворску јединицу, 23. фебруара 2011. године донета првостепена пресуда, то је 1326 дана до доношења првостепене пресуде,

Станишић и Симатовић, 11. јуна 2003. године, дошао у Притворску јединицу, а најављује се доношење првостепене пресуде у марту 2013. године, то је 3570 дана до доношења првостепене пресуде,

Прлић и други, 5. априла 2004. године дошао у Притворску јединицу, а најављује се доношење првостепене пресуде у мају 2013. године, то је 3270 дана до доношења првостепене пресуде,

Станишић и Жупљанин, 21. јуна 2008. године дошао у Притворску јединицу, а најављује се доношење првостепене пресуде у марту 2013. године, то је 1710 дана до доношења првостепене пресуде.

Од 42 предмета има 15 који су окончани првостепеном пресудом, а оптужени су дошли у Притворску јединицу после проф. др Војислава Шешеља коме је укупан притвор 3901 дан на дан 30. октобар 2013. године.

У предмету Прлић и други било је укупно шест оптужених, а статистика је следећа:

Број судских дана 465.

Број сведока тужилаштва 145, број доказних предмета тужилаштва 4914.

Број сведока одбране Прлић: 20, Стојић: 19, Праљак: 7, Петковић: 9, Ћорић: 6, Пушић: 0.

Број доказних предмета одбране Прлић: 1619, Стојић: 1032, Праљак: 1047, Петковић: 764, Ћорић: 422, Пушић: 63.

Број доказних предмета Судског већа 15.

Почетак суђења 26. април 2006. године. Завршне речи 7. фебруар - 2. март 2011. године. Претресно веће III Судија Антонети (председавајући), судија Прандлер, судија Тречсел, судија Миндуа (резервни судија ад литем). Пресуда донета 29. мај 2013. године.

Дакле, неупоредиво тежи и сложенији предмет и убедљиво најобимнији предмет пред МКСЈ, а то је Прлић и други је добио првостепену пресуду пред Претресним већем са председавајућим судијом Антонетијем и да се потсетимо података: Прлић и други, 5. априла 2004. године дошао у Притворску јединицу, а првостепена пресуда донета 29. маја 2013. године, то је 3270 дана до доношења првостепене пресуде. Предмет Шешељ где се чека на првостепену пресуду дуже од 3901 дана, судија Антонети не жели да оконча првостепеном пресудом, јер не сме да донесе ослобађајућу пресуду, а нема основа за осуђујућу што се никако не уклапа у његове предрасуде и пристрасност са којом се упустио у овај поступак.

Присетимо се и агенцијских вести о том суђењу у предмету Прлић и други. СЕНСЕ је 16. децембра 2010. године објавила ову вест:

„Одбрана Јадранка Прлића тражи од председника Трибунала да именује панел судија који ће размотрити да ли је Претресно веће које суди шесторици бивших челника Херцег-Босне уопште способно да донесе правичну пресуду, пошто међу судијама владају „непомирљиве разлике које се граниче с мржњом”

Одбрана Јадранка Прлића, бившег премијера Херцег-Босне, упутила је формалан захтев председнику Трибунала да именује панел судија који ће размотрити да ли је Претресно веће које суди шесторици некадашњих челника Херцег-Босне уопште у стању да донесе правичну пресуду у том предмету. Као другу опцију, одбрана предлаже да Биро који чине председник и потпредседник Трибунала и председавајуће судије три главна судска већа, оцене да ли је актуелно веће - које чине судије Антонети, Трексел и Прандлер - довољно „функционално и способно да разматра и одлучује као колективно тело”.

Указујући да је право сваког оптуженог да о његовом случају одлучује „потпуно функционално” судско веће чија се „независност и непристрасност не доводе у питање”, Прлићев бранилац Мајкл Карнавас наводи да захтев подноси због „непомирљивих разлика које се граниче са мржњом” између судија Прандлера и Трексела с једне и председавајућег Антонетија са друге стране. То, према одбрани, „покреће сумње у њихову способност да функционишу као колективно тело” приликом разматрања доказа и одлучивања о кривици или невиности оптужених.

У захтеву се указује на „необично велики број” од најмање 50 супротних мишљења судије Антонетија у односу на ставове „већине” коју чине судије Трексел и Прандлер и сугерише се да међу њима постоји „непремостива подела”. Наводи се и неколико цитата из супротних мишљења у којима француски судија оптужује швајцарско-мађарску „већину” за „двоструке стандарде” и тврди да „никада није присуствовао таквом хаосу у одлучивању”. У посебном додатку наводи се свих педесет супротних мишљења судије Антонетија од 2006. до децембра ове године.

По Прлићевој одбрани, „изгледа као да оптуженом суди искључиво судијска већина”, што „резултира утиском да Претресно веће занемарује своју обавезу да одлучује на колегијалан начин”.

Прлићева одбрана се не изјашњава о правном леку који би, по њој, био најприкладнији уколико судијски панел или Биро закључе да између судија Антонетија, Трексела и Прандлера заиста постоје „непремостиве разлике које се граниче са мржњом”, те да они уистину нису у стању да колегијално разматрају доказе и донесу правичну пресуду.

Јадранко Прлић се заједно са Бруном Стојићем, Слободаном Праљком, Миливојем Петковићем, Валентином Ћорићем и Бериславом Пушићем терети за злочине над муслиманским цивилима у средњој Босни и западној Херцеговини 1993. и 1994. године, почињене у оквиру удруженог злочиначког подухвата на чијем је челу био тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман. Суђење бившим челницима Херцег Босне је почело у априлу 2006. године а завршне речи су заказане за фебруар следеће године”.

Агенција СЕНСЕ је одмах 17. децембра 2010. године објавила и следећу вест:

Председник Трибунала Патрик Робинсон се прогласио ненадлежним да одлучује о захтеву одбране Јадранка Прлића, бившег премијера Херцег Босне, у којем оптужени тражи да се размотри да ли је Претресно веће које му суди довољно „функционално и способно да разматра и одлучује као колективно тело”.

Прлићев бранилац Мајкл Карнавас је предложио да о том захтеву одлучује или панел судија или Биро у којем се поред председника Трибунала налазе још и потпредседник суда и председавајуће судије три главна судска већа. Карнавас сматра да међу судијама у Прлићевом предмету постоје „непомирљиве разлике које се граниче са мржњом” што „покреће сумње у њихову способност да функционишу као колективно тело” приликом разматрања доказа и одлучивања о кривици или невиности оптужених. Уколико утврди да је „морални интегритет поступка нарушен”, Карнавас предлаже председнику да размотри обуставу поступка.

Одбацујући захтев одбране, председник Робинсон је указао да он, по Правилнику о поступку и доказима, није надлежан да утиче на рад Претресног већа које је задужено да „обезбеди правичност и експедитивност процеса и његово одвијање у складу са правилима, уз потпуно уважавање права оптужених и дужну пажњу према заштити жртава и сведока”.

Према Правилнику, дужности председника су да „председава пленарним седницама, координира рад судских већа и надзире рад Секретаријата и издаје упутства” као и да се саветује са члановима Бироа „о свим битним питањима која се тичу функционисања Међународног суда”. Имајући све то у виду, председник Трибунала сматра да нема надлежност да одлучује о захтеву Прлићеве одбране”.

Дакле, уз све наведене проблеме који су изашли на видело у предмету Прлић и други се некако дошло до првостепене пресуде. Неупоредиво тежи и обимнији предмет од предмета Шешељ је решен. Томе треба додати да су Прлић и други били врло често пуштани на слободу током поступка, а проф. др Војислав Шешељ никада.

Претресно веће у чијим рукама се налази одговорност за фер и правично суђење и које управља целокупним првостепеним поступком по наговору судије Антонетија поручује да не жели чак ни да види проф. др Војислава Шешеља у периоду од 20. марта 2012. године до вероватно неког датума у другој половини 2014. године. Не би био проблем што то не желе преостале судије Претресног већа, Антонети и Латанци, већ они практично не дозвољавају и забрањују судији Ниангу да види проф. др Војислава Шешеља пре него што се заврши већање, гласање и писање првостепене пресуде.

До сада се никада није десило да се првостепени поступак настави тамо где је заустављен са новим судијом који мења изузетог судију уколико се томе изричито противи оптужени. Има случајева када се оптужени сагласио или једноставно није хтео да се изјашњава о томе, али нема примера да је настављен ако се противио оптужени. Осим тога, не постоји ниједан случај да се ангажује нови судија само за већање, гласање и писање првостепене пресуде. Напротив, у таквим ситуацијама се обавезно иде на поступак од почетка по службеној дужности уколико се не крши фундаментално право оптуженог. У свом мишљењу које је на захтев Претресног већа доставио проф. др Војислав Шешељ он је тражио баш оно што му је гарантовано као сваком другом људском бићу.

Доношењем одлуке од 13. децембра 2013. године Претресно веће је одлучило да настави са поступком већања, гласања и писања првостепене пресуде и практично одбило захтев проф. др Војислава Шешеља који је протумачен да гласи:

„Уз оцену да би наставак већања о пресуди могао да угрози његова основна права, оптужени се успротивио наставку већања, затражио да се поступак одмах обустави и да одмах буде пуштен на слободу. Затражио је и накнаду штете у износу од 12 милиона евра”.

Дакле, одлуком се наставља са кршењем основних права проф. др Војислава Шешеља и то систематски и серијски почев од првог дана притвора 24. фебруара 2003. године с позивом на „интересе правде”.

На све ово треба додати и констатацију судије Антонетија из његовог издвојеног мишљења уз одлуку:

„Нова ситуација до које је дошло због изузећа је без преседана у историји међународног правосуђа јер се још никад није догодило да међународни судија буде изузет, а поготово не у фази већања.

Преседана који би овде могли бити од помоћи нема ни у примерима из праксе националних судова, с изузетком неколико изолованих случајева у англосаксонским правосудним системима где су изузети били поротници (а не судије) и суђење је настављено с преосталим поротницима.

На многим суђењима пред МКСЈ често је долазило до замене судија током поступка, али никад у фази већања. Све те замене показују континуитет поступка, а не суђење de novo”.

Ово је дакле ситуација која не може да се реши с позивом на неку праксу, јер је нема. Нема ни јасне законске норме. Наставак суђења са новим судијом након закључења претреса никако не може да се подведе под замену судије током претреса. Остаје само правило о поновном отварању претреса са новим судијом, али после 11 година притвора то никако не може бити интерес правде нити се може правдати интересима правде. Систематска кршења права проф. др Војислава Шешеља, а нарочито права на експедитивно и фер и правично суђење, у интересу правде могу само да имају једину закониту последицу - обустављање поступка и пуштање на слободу проф. др Војислава Шешеља.

Међутим томе се противи судија Антонети. Он све признаје и све окрене с позивом на интересе правде, експедитивно суђење, права оптуженог и уз заклетву коју је дао као једину гаранцију његове непристрасности. Ситуација је потпуно обрнута. Он је крајње пристрасан и под дејством предрасуда, а своју мисију у овом суђењу доживљава као ауторитет који може да баци у страну сва кршења права и неоправдано продужење притвора проф. др Војиславу Шешељу.

 Закључак

Судија Антонети је лукав и препреден човек и неупоредиво је теже њега изузети, рецимо, у односу на судију Хархофа. Код судије Хархофа је ситуација била јаснија и мора да се зна да је један други Данац изабран за судију Механизма, па је уклањање Хархофа било и правно и политички једноставније. Изузећу Хархофа највише се обрадовао судија Антонети. Обрадовао се јер је добио изговор за све оно што је као судија радио у предмету Шешељ. Не касни се због Антонетија, него због изузећа Хархофа. Дуго траје суђење јер је тужилаштво било неспремно, без доказа и неспособно да се носи са проф. др Војиславом Шешељем. Судија Антонети је све учинио да ово суђење буде маратонско.

Он је једини Француз који је и МКСЈ и у Механизму. Има и добру позицију што му је мандат продужен до краја 2014. године. У томе се налази и његов лични интерес. Према сада донетим одлукама судија Нианг би тамо негде јула 2014. године обавестио Претресно веће да ли је прочитао материјале и да ли се упознао са судским списом. У најбољем случају би већање и гласање могло да почне у јулу 2014. године, а према искуству са претходним саставом Претресног већа и следећих 20 месеци би могло да потраје писање првостепене пресуде уколико опет секретаријат не направи неки проблем са правним савтницима и нема ко да достави судијама Претресног већа нацрт првостепене пресуде.

Поставља се питање како је могуће да исти човек као председник два Претресна већа поступа потпуно супротно? У тежем и компликованијем и убедљиво најобимнијем предмету Прлић и други долази се некако и уз свађе и мржњу између судија до првостепене пресуде, а у неупоредиво, односно шест пута лакшем и мање обимном предмету, као што је предмет Шешељ, где постоји јединство и склад између судија никако да се донесе првостепена пресуда.

Одговор се налази у предрасудама и очигледној пристрасности судије Антонетија. То се јасно види и утврђује у контрадикцији и дијаболичности изјава и ставова које заступа, а који се налзе у његовим мишљењима. И таман када заузме један став у првој следећој прилици поводом истог питања заузме други потпуно супротни став. Оно што је константа у његовим ставовима је да увек то мора да буде у функцији проузроковања стварне штете проф. др Војиславу Шешељу. Разлог за то се налази и у томе што је проф. др Војислав Шешељ више пута у судници током претреса прозвао бившег председника Француске Жака Ширака злочинцем и што је износио податке о умешаности француске обавештајне службе у предмет Шешељ пред МКСЈ. Судија Антонети је лични пријатељ Жака Ширака и прича се да је прилично помого Шираку да не одговара кривично за малверзације са социјалним становима у Паризу из времена када је Жак Ширак био градоначелник Париза. У време када је Антонети изабран за судију МКСЈ председник Француске у другом мандату је био Жак Ширак. Овоме треба додати и да је 15. децембра 2011. године Жак Ширак осуђен је на условну казну од две године због злоупотребе државних фондова и сукоба интереса у време док је био градоначелник Париза.

Шта је написано у званично објављеној бигорафији судије Антонетија:

„Жан Клод Антонети рођен је 13. јула 1942. у Француској. Каријеру је почео као државни службеник, да би од 1979. до 1984. у Министарству правде Француске био шеф кабинета директора Управе затвора, а затим шеф кабинета директора Службе за цивилне послове и чувара пречата. Затим је био правни саветник за питања европске економске сарадње, па шеф Одељења за комуникације при Министарству правде и потпредседник Вишег суда у Паризу два пута - од 1991. до 1995. и 1997. до 1998. Радио је и као правни саветник француског председника Жака Ширака, да би у јулу 2002. постао председавајући судија Апелационог суда у Паризу. Два месеца касније постаје члан Саветодавне комисије за људска права, а судија Хашког трибунала је од 1. октобра 2003. године”.

Сећам се да је и Викиликс објавио једну депешу о сусрету француског обавештајца са Томиславом Николићем и још једну у којој су агенти француске, америчке и немачке службе у сред разматрања кризе у Либану почели да се договарају о предмету Шешељ.

Па да, ту је судија Антонети?