МАРАТОНЦИ СА ПРОДУЖЕНИМ МАНДАТОМ ДО 31. ДЕЦЕМБРА 2014. ГОДИНЕ

ПРИЛОГ  ЗА  ИСТОРИЈУ
Увод

Претресно веће III је 13. децембра 2013. године донело Одлуку о наставку поступка  на основу правила 54 Правилника, којом је наложило наставак поступка од тренутка проглашења претреса завршеним, и то када судија Нианг заврши с упознавањем са списом и о томе обавести Веће, које ће с тим у вези донети одлуку и одбило све захтеве оптуженог који су томе противни или су с тим повезани (у даљем тексту: Одлука).

У свом издвојеном мишљењу уз наведену одлуку судија Нианг износи и следеће:

„21. У овом предмету већ је дошло до великих кашњења. Прионућу на посао са свом ужном ревношћу. Међутим, стално имам на уму чињеницу да, уз обавезе у другим предметима, морам да проучим 17.539 страница транскрипта са 97 исказа сведока, да прегледам стотине сати видео-снимака, да детаљно прочитам 1.400 доказних предмета прихваћених током 175 дана суђења. Такође ћу прочитати одлуке по захтевима, при чему имам на уму да је оптужени до данас поднео 513 поднесака.

22. Према томе, тешко ми је да a priori одредим колико ће ми времена требати за упознавање са списом. Такође, не размишљајући о садржају евентуалне одлуке по жалби о овој ствари, сматрам да ми је, за почетак, потребно шест месеци, рачунајући од наставка судских активности у јануару 2014. године. Време које ми је потребно подлеже поновној процени у зависности од тога колико ће задатак бити захтеван.

17. Ипак, мој задатак неће бити једноставан. Током упознавања с предметом настојаћу да пажљиво проучим све доказе у целости; проучићу све документарне доказе, као и све транскрипте сведочења; то ћу употпунити прегледањем видео-снимака тих сведочења; проучићу одлуке, посебно оне које се односе на прихватање или одбацивање доказа. Бавићу се само оним доказима који су прихваћени у складу с мојим схватањем одредби Правилника. Уколико буде потребно да ми се разјасни неки важан аспект списа јер ми се чини непотпуним или нејасним, тражићу од колега да поновно отворе претрес, укључујући и додатно саслушавање сведока у најпримеренијем облику”.

Иза речи „кашњење” крије се констатација да је грубо прекршено право оптуженог на суђење у разумном року и право на фер и правично суђење. Нови судија Нианг јасно саопштава да ће јануара 2014. године почети да се упознаје са судским списима из предмета Шешељ, да је ангажован као судија у Жалвеном већу у предмету Поповић и други и да рачуна да ће за наредних 6 месеци бити у прилици да се изјасни да ли се упознао са судским списима. Дакле, он као трећи судија само гарантује продужење притвора проф. др Војиславу Шешељу. На то додаје, да уколико закључи да му је потребно и неко непосредно сазнање да ће да тражи од преосталих судија Претресног већа да се поново отвори претрес и евентуално саслушају неки сведоци који су раније сведочили. Наравно, проф. др Војислав Шешељ ће бити у непрекидном притвору и даље, практично, у 12 години притвора.

Против наведене одлуке проф. др Војислав Шешељ изјављује ову жалбу.

Правни основ за изјављивање жалбе

У складу са чланом 25 Статута МКСЈ правни основ за ову жалбу налази се у следећем:

(а) грешка у примени права која обеснажује одлуку, и

(б) грешка у утврђивању чињеничног стања због које је дошло до неостварења правде.

Разлози жалбе

Право на жалбу је једно од гарантованих права и свакако постоји и признаје се када је у питању оспоравање Одлуке о наставку поступка. Међутим, у овом поступку против проф. др Војислава Шешеља и поводом Одлуке и ове жалбе се отварају многа формална, процесна и материјална питања.

Прво, да ли се одлучује путем одлуке или путем налога?

Који је рок за жалбу? Да ли у складу са правилом 15бис у року од 7 дана или је у питању неки други рок?

Такође се отвара и својеврсна дилема које право је Претресно веће било дужно да примени? Да ли право из правила 15 и 15бис или из правила 54?

Ту дилему је појачала и констатација да се у Одлуци нигде Претресно веће не позива на правило 15бис, а позива се у свом издвојеном мишљењу судија Нианг.

Поставља се и питање да ли је судија Нианг могао да учествује у доношењу Одлуке којом себи налаже наставак суђења пошто се упозна са списима? Ово питање добија на тежини поготово што у свом издвојеном мишљењу судија Нианг сматра да се ова ситуација решава применом правила 15бис, а ту се ради о преосталим судијама Претресног већа, о крњем Претресном већу и никако о Претресном већу у пуном саставу.

У свим аспектима поступак у фази претреса је свакако у надлежности Претресног већа, али када тај поступак по многим аспектима, а нарочито по питању дужине трајања, превазиђе све рокове, онда Желбено веће мора да одлучи имајући у виду права оптуженог, о експедитивности и нарочито да ли је уопште могуће и причати о фер и правичном суђењу проф. др Војиславу Шешељу пред МКСЈ. Својеврсни допринос разумевању и тумачењу Одлуке дале су и судије својим издвојеним мишљењима из којих се виде мотиви и уопште позадина Одлуке. У свом издвојеном мишљењу судија Антонети наводи:

„Други елемент је повезан с унутрашњим узроком, који се односи на начин рада Већа. Судије Претресног већа своје одлуке или пресуде доносе након веома сложеног процеса над којим немају потпуну контролу јер, будући да им правну помоћ пружа њихов правни тим, они у потпуности зависе од елемената за размишљање, синтеза или анализа које добију од њега, а који судијама помажу у одлучивању. Судије немају никакву могућност да утичу на припрему тих елемената који настају као drafts /нацрти текста/, јер немају никакву хијерархијску надлежност над члановима правног тима пошто судије нису инстанца која њих запошљава, даје мишљење о њиховом раду или их отпушта. Може се рећи да судијама помаже служба (Секретаријат) над којом немају никакву контролу ни власт.

Ситуација се погоршала од закључења претреса, када су један за другим отишла три судска саветника Већа, а поготово последња судска саветница која у моменту ступања на посао није обавестила Веће да је у току поступак њеног запошљавања у једној другој међународној организацији. Ти одласци довели су до кашњења јер је судски распоред о којем је председник Међународног суда обавестио међународну заједницу више пута мењан, тако да смо од марта 2013. као планираног датума доношења пресуде стигли до 30. октобра 2013, при чему ваља напоменути да је претрес закључен 12. марта 2012”.

Ово је својеврсно признање судије Антонетија да уствари пресуде пише секретаријат, а не судије Претресног већа. Осим тога, произилази да је због чисто административних питања изостала пресуда првобитно планирана у марту 2013. године и октобру 2013. године. Зашто би проф. др Војислав Шешељ био у притвору због административних и других питања која се односе на унутрашњу организацвију и рад МКСЈ? Зар то није доказ кршења права проф. др Војислава Шешеља на суђење у разумном року и доказ одсуства бриге или потпуне небриге за обезбеђење услова за фер и правично суђење. Судија Антонети износи и следеће:

„По мом мишљењу, кашњење до којег је дошло несумњиво је повезано с лошим функционисањем администрације. Сматрао сам потребним да у једном ранијем мишљењу упозорим на то питање, с надом да ћемо убудуће остварити стабилност тако што ћемо имати судског саветника Већа и помоћно особље да бисмо могли да донесемо пресуду у што краћем року од момента кад нам судија Нианг каже да је спреман за већање”.

Значи да је крива администрација, али остаје надање да ће администрација да се поправи од момента када судија Нианг каже да је спреман за већање. То је веровање да би се стање поправило почев од јула 2014. године, а за то време проф. др Војислав Шешељ је и 12 годину у притвору и на то стање се каже да је уреду и у складу са интересима правде? Чиме су се судије руководиле у Одлуци може да се утврди и на основу следећег става судије Антонетија из издвојеног мишљења:

„Први елемент представља постављање браниоца у приправности против воље оптуженог, због чега је очигледно изгубљено време потребно за рад на предмету. Наиме, да му је то право било признато на самом почетку, готово је извесно да би ово суђење почело на време”.

Произилази да суђење није почело на време. Сада то може да се саопшти, али у време када се проф. др Војислав Шешељ борио за своје право да се сам брани, МКСЈ се бавио тврдњама и убеђивањем да то није апсолутно право оптуженог да би тек после 28 дана штрајка глађу Жалбено веће 8. децембра 2006. године коначно признало проф. др Војиславу Шешељу право да се сам брани. Да ствар буде још чуднија претходно је без већих проблема признато Слободану Милошевићу право да се сам брани.

Овде је место где треба цитирати шта је на статусној конференцији 13. марта 2007. године у својству претпретресног судије рекао судија Антонети:

„Уследила је борба господина Шешеља да оствари то своје право. Знам да је то била једна тешка борба, јер је неколико судија њему то право одбило, све док, нажалост, господин Шешељ није као метод предузео штрајк глађу и тако изложио опасности властити живот. На сву срећу, Жалбено веће је било позвано да реши то питање и мудро је закључило да господин Шешељ има право да се брани сам. И ево данас господин Шешељ је овде сам, без бранилаца и у стању је да се брани сам. Наравно, њему ће помагати његови саветници, на шта ћу се осврнути нешто касније. Што се мене лично тиче, ја нећу никада наметнути адвоката господину Шешељу, нити ћу именовати пријатеља суда у ту сврху.

Међутим, то није био једини проблем који је пред господином Шешељом већ неко време у овом Трибуналу. Поред тог проблема постојало је питање обелодањивања доказног материјала с обзиром на чињеницу да је господин Шешељ хтео на властитом језику имати документе по правилима 66 и 67 Правилника о поступку и доказима. И по том питању ја сам имао различито мишљење од својих колега. Ја сам, наиме, сматрао да један оптужени мора имати на свом језику копије материјала којима је оснажена оптужница односно материјала на које ће се ослањати оптужба када буде почела изводити доказе и по том питању ја ћу тако и поступити. Наиме, оптужени ће имати право да има на папиру сав доказни материјал из овог предмета, из овог списа. То је друго питање о коме сам се потпуно слагао са оптуженим.

Треће питање с којим је господин Шешељ био суочен у односу на администрацију Трибунала је могућност да има једнака средства на располагању као и тужилац. Као што сви знамо, ова процедура се заснива на правној традицији комон лоа. Према томе, оптужени је тај који води истрагу. Он сакупља своје доказе. Тужилац води истрагу, не судија, према томе и оптужени мора водити своју истрагу како би припремио властите сведоке и властите доказе. Према томе, у светлу принципа равноправности страна оптужени има право на једнаке ресурсе. Ми, наиме, нисмо у поступку у систему континенталног права. Статут признаје право оптуженом на располагање средствима која ће му омогућити да води своју одбрану, што значи, наравно, и одређена материјална средства, али исто тако и финансијска средства, новчана средства односно могућност да покрије трошкове своје одбране. Ја сам и по том питању издвојио мишљење на основу којега један оптужени у склопу припремања своје одбране мора бити потпомогнут од стране Трибунала.

Дакле, то су три елемента у вези којих сам се ја савршено слагао са оптуженим у овом предмету и сматрам да, да смо на време решили ове проблеме, ми данас не бисмо били овде. Јер у историји међународног права, међународне правде један поступак овде по први пут почиње испочетка, и то статусном конференцијом, због проблема који нису били решени.

Штрајк глађу оптуженог, на сву срећу, се окончао током децембра прошле године и надам се да ће бити омогућено да се обнови дијалог са оптуженим и на другим инстанцама овог Трибунала, секретар-оптужени, оптужени-тужилац и тако даље и да ће тај дијалог омогућити оптуженом да се на најбољи могући начин брани, под претпоставком, наравно, да је невин, дакле на основу принципа презумпције невиности, док се не докаже кривица”.

На тој истој статусној конференцији судија Антонети је јавно саопштио и следеће:

„Ја сам био у већу које је било иницијално задужено за овај предмет и као такав био сам врло изненађен чињеницом да тај поступак никако не креће. Међутим, тај поступак је био стално у фази која није омогућавала нормалан почетак, а оптужени већ четири године чека на почетак поступка, што ми се чини потпуно ненормалним. Према томе, ми би требало да покушамо поступати што је могуће брже, да бисмо могли да надокнадимо, уколико је то могуће, кашњење које се у међувремену нагомилало и да омогућимо поновни почетак овог поступка у добрим, односно одличним околностима, како за господина Шешеља, тако и за Тужилаштво”.

На тој статусној конференцији је судија Антонети закључио и следеће:

„Као закључак хтео бих изнети следећу анализу. Господине Шешељ, ви сте се у једном тренутку нашли пред својеврсним зидом и имали сте утисак да вас не чују. Једино решење које вам је било на располагању био је штрајк глађу. То је жаљења вредно и сви морамо извући из тога поуке и треба да почнемо испочетка, како ви, тако и ми, једну беспрекорну процедуру, један беспрекорни поступак како бисте се ви могли суочити са изазовима овога поступка. Ви сте суочени са оптужницом. Тужилаштво мора доказати тачке те оптужнице, а ви наравно, имате право бранити се од оптужби садржаних у тој оптужници и дати свој противодговор”.

Дакле, од 13. марта 2007. године судија Антонети је најдиректније укључен у суђење проф. др Војиславу Шешељу, а то пуних 7 година. Шта сада саопштава судија Антонети у свом мишљењу уз Одлуку од 13. децембра 2013. године? Ево неколико примера:

„Оптужени Војислав Шешељ тренутно је председник једне легалне политичке странке и ни у притвору није прекинуо своју политичку активност.

Може ли се озбиљно веровати да би му се, кад буде на слободи, то на било који начин могло онемогућити ако је и у притвору био политички активан? То ми се чини немогућим, тим више што оптужени Војислав Шешељ још увек ужива презумпцију невиности.

Да би се горепоменуте тешкоће ублажиле, решење за проблеме у вези са заштитом сведока, као и за политичке активности оптуженог могло би бити пуштање на слободу у неку другу земљу, а не у Републику Србију, што би, по мом мишљењу, било боље и да би се предупредио ризик од бекства.

Једино ограничење које мора да му се постави у оквиру обављања његове политичке функције јесте то да не сме, ни у једном моменту, да говори о делима за која је оптужен и о садржају судског поступка. Управо се присећам случаја који се догодио током суђења председнику Кеније г. Uhuruu Kenyatti и његовом потпредседнику г. Williamu Rutou на МКС-у, који су дошли на суђење упркос томе што су били изабрани на политичке функције и вршили их. Првом одлуком Већа од 18. јуна 2013. није им била постављена никаква препрека за коришћење грађанских и политичких права; међутим, ваља напоменути да је Жалбено веће касније, 25. октобра 2013., укинуло ту одлуку и председнику Kenyatti ограничило могућност да не присуствује претресу на строги минимум. Поред тога, када је дошло до терористичког напада 21. септембра 2013, суђење г. Williamu Rutou је прекинуто да би му се дала могућност да оде на лице места и обави своју дужност у вези с последицама тог напада. Према томе, овде имамо пример ситуације - привремене и изузетне - који показује да се с политичким активностима и функцијама може наставити чак и док траје суђење. У нашој ситуацији се не ради о суђењу које је у току, него о фази већања, што би требало да буде фактор више који говори у прилог пуштању на слободу.

Најделикатнији моменат у случају евентуалног пуштања на слободу био би, по мом мишљењу, коришћење грађанских и политичких права која оптужени ужива захваљујући међународним инструментима”.

Дакле, судију Антонетија муче грађанска и политичка права проф. др Војислава Шешеља који је под презумпцијом невиности, па чак и користи примере оптужених који се бране са слободе и не поставља питање, нити нуди одговор да ли је уопште могућ притвор проф. др Војислава Шешеља? Присетимо се да су скоро сви у МКСЈ оспоравали или нису хтели да виде политичку позадину оптуживања и непосновани притвора проф. др Војислава Шешеља, а онда судија Антонети, који је 7 година у предмету, у издвојеном мишљењу отворено прикаже страх МКСЈ зато што не постоје средства да се забрани политичко деловање проф. др Војислава Шешеља. Стално се понавља да не постоји политичка позадина поступка против проф. др Војислава Шешеља пред МКСЈ, а онда се наводи бојазан да би могао да се бави политиком.

Одлуком се практично продужава неосновани притвор и потпуно негирају права проф. др Војислава Шешеља гарантована међународним актима и чланом 21. Статута МКСЈ што доказује постојање:

(а) грешака у примени права која обеснажује одлуку, и

(б) грешака у утврђивању чињеничног стања због које је дошло до неостварења правде.

Грешкe у примени права која обеснажује одлуку и грешкe у утврђивању чињеничног стања због којих је дошло до неостварења правде.

У параграфу 3. одлуке Претресно веће погрешно наводи да је поступак против проф. др Војислава Шешеља започео 7. новембра 2007. године. Колико је познато поступак је започет подизањем оптужнице у јануару 2003. године, а проф. др Војислав Шешељ је дошао у МКСЈ 24. фебруара 2003. године. Претпретресна фаза је трајала од 24. фебруара 2003. године до 7. новембра 2007. године када је почела фаза претреса. Дакле, 7. новембра 2007. године изнете су уводне речи страна у поступку и рачуна се да је почело суђење, односно претрес.

Ова грешка коју чини Претресно веће не изненађује. У претпретресној фази претпретресни судија је поводом необелодањивања материјала и имена заштићених сведока наложио да је тужилаштво дужно да све то обелодани проф. др Војиславу Шешељу најкасније 30 дана пре почетка суђења. Ту обавезу није испунило тужилаштво те је поводом тога проф. др Војислав Шешељ морао да поднесе неколико прелиминарних поднесака и усмено да се поново обрати на почетку суђења 7. новембра 2007. године са истим приговором и захтевом, јер тужилаштво није испунило обавезу. Тада је Претресно веће одлучило да суђење почиње даном саслушања првог сведока тужилаштва, а не даном изношења уводних речи.

Вратимо се мало на период непосредно пред почетак претреса. Приговори и захтеви проф. др Војислава Шешеља су одбијани иако материјали и сведоци нису обелодањени 30 дана пре почетка суђења, односно 30 дана пре 7. новембра 2007. године уз изговор да суђење почиње даном сведочења првог сведока тужилаштва. Сада у Одлуци која се оспорава овом жалбом Претресно веће намерно као почетак процеса, вероватно као почетак претреса узима 7. новембар 2007. године када су изнете уводне речи, а не датум првог сведочења сведока тужилаштва. Дакле, током претреса Претресно веће је намерно грешило и то је прихватило чак и Жалбено веће, само да би се тужилаштву прогледало кроз прсте, а сада их ништа не кошта да признају да је претрес почео 7. новембра 2007. године.

Осим очигледне помоћи коју Претресно веће стално указује тужилаштву мора да се констатује и да закључно са 7. новембром 2007. године Претресно веће, а затим и Жалбено веће, нису решили све претпретресне поднеске страна. Тек након решавања свих претпретресних поднесака из правила 72 Претресно веће може да иде на изношење уводних речи из правила 84. У списима овог предмета налази се неколико одлука Претресног и Жалбеног већа које су донете после 7. новембра 2007. године, а тичу се претходно поднетих прелиминарних поднесака. Претресно веће је било свесно ових чињеница да претрес није могао да почене уводним речима по правилу 84 дана 7. новембра 2007. године и зато је стално покушавало да проф. др Војислава Шешеља убеди како претрес, а самим тим и суђење почиње тек даном саслушања првог сведока тужилаштва. Ево чињеница које не могу да се промене.

Тужилаштво је 30. марта 2007. године поднело редиговану верзију скраћене модификоване измењене оптужнице. Дана 27. новембра 2007. године Претресно веће је донело одлуку по прелиминарном поднеску оптуженог проф. др Војислава Шешеља и наложило тужилаштву да поднесе измењену оптужницу, која је морала да додатно модификује другу измењену оптужницу коју је ружилаштво поднело 28. септембра 2007. године, али која никад није потврђена. Дакле, ако је суђење почело 7. новембра 2007. године онда никако није могао да остане нерешен неки од прелиминарних поднесака или ако је 27. новембра 2007. године Претресно веће решавало по прелиминарном поднеску онда суђење је могло само да почне после 27. новембра 2007. године. Зато су судије крајем 2007. године правиле правне бравуре у погледу одређивања дана почетка суђења. Трећа измењена оптужница је поднесена 7. децембра 2007. године, а потврђена као важећа оптужница у предмету 9. јануара 2008. године.

Ово је тотално признање кршења процесних права. На то указује обавезујући став Жалбеног већа објављен у судској пракси МКСЈ, који гласи:

„Датум почетка суђења

Претресно веће је започело суђење премда још није био решен прелиминарни приговор на извесне мањкавости Оптужнице. Жалбено веће је закључило како следи:

31.  [...] одлучивши да започне суђење пре доношења одлуке по нерешеном поднеску од 29. августа 2006., Претресно веће је прекршило изричиту одредбу правила 72(А) Правилника, према којој прелиминарни поднесци „морају бити решени [...] пре почетка уводних излагања”. Будући да је правило 72(А) Правилника формулисано као обавезујуће, Претресно веће је направило приметну грешку у примени права када је дозволило да суђење почне, а да још није донело решење по поднеску жалиоца”.

Суђење је почело 7. новембра 2007. године, а није решено по прелиминарном поднеску против оптужнице, те се тог дана није ни знало по којој оптужници се спроводи суђење.

Осим оптужнице у истом стању су се налазили и други претпретресни поднесци који су решавани после 7. новембра 2007. године, а само као пример се наводи следеће:

- Тужилац против Војислава Шешеља, предмет бр. ИТ-03-67-ПТ, „Одлука о преиспитивању Одлуке претресног већа И” од 2. октобра 2006. године (Захтев 286), 14. јун 2007. (јавно): претпретресни судија је тужилаштву наложио да оптуженом обелодани нередиговану верзију Туненсовог извештаја најкасније 30 дана пре дефинитивног датума почетка суђења. Тужилац против Војислава Шешеља, предмет бр. ИТ-03-67-ПТ, „Одлука по Захтеву 240 о обелодањивању докумената”, 9. јул 2007. (јавно): претпретресни судија је делимично одобрио захтев оптуженог и наложио да тужилаштво обелодани, у најкраћем могућем року, у штампаној верзији и на језику који оптужени разуме, извештаје вештака др Османа Кадића, др Зорана Станковића, др Давора Стриновића, пуковника Ивана Грујића и Еве Табо.

- Тужилац против Војислава Шешеља, предмет бр. ИТ-03-67-АР73.6, „Одлука по Жалби Војислава Шешеља на усмену одлуку Претресног већа од 7. новембра 2007. године”, 24. јануар 2008. (јавно): Жалбено веће је одбило жалбу оптуженог на Усмену одлуку од 7. новембра 2007. зато што оптужени није показао да је Претресно веће направило уочљиву грешку у својој дискреционој одлуци да одобри одгођено обелодањивање идентитета ограниченог броја сведока оптуженом 30 дана пре њиховог сведочења. Жалбено веће је уз то било мишљења да право оптуженог да припреми своју одбрану није подривено тим одгођеним обелодањивањем.

Шта стоји у званичној биографији судије Нианга објављеној у МКСЈ:

„Судија Међународног суда од 17. октобра 2013.

Рођен: 20. септембра 1960.

Образовање:

Универзитет у Дакару, магистратура из права:

- Национална административна и правосудна школа у Дакару, постдипломске студије

Професионално и академско искуство:

- Судија Регионалног суда у Дакару, Сенегал,

- Тужилац Регионалног суда у Дакару, Сенегал,

- Заступник Тужилаштва при Државном тужилаштву Врховног суда Сенегала,

1997-2011.

- Више правних и општих саветничких функција на МКСР, које су укључивале и учествовање у састављању правосудних одлука, као и обављање репрезентативних и административних функција, 

- Виши правни саветник судија претресних већа МКСР,

- Специјални саветник секретара Суда, МКСР,

 2011.

- Регионални представник Канцеларије Уједињених нација за борбу против дроге и криминала (УНОДЦ) за јужну Африку,

 Награде, почасна именовања и чланство у професионалним удружењима:

 - Судија Нианг је објавио више од двадесет чланака у рецензираним правним часописима на енглеском и француском и коаутор је неколико публикација о међународном хуманитарном праву. Судија Нианг је такође гостујући предавач у дакарском Центру за правосудно образовање, на Универзитету Руанде и на Институту за међународно право при Универзитету Макере у Уганди”.

Дакле, на дан закључења претреса 20. марта 2012. године Нианг је био Регионални представник Канцеларије Уједињених нација за борбу против дроге и криминала (УНОДЦ) за јужну Африку, који се тек после 31. октобра 2013. године укључује у предмет Шешељ да се упознаје са судским списом до јула 2014. године да би након тога могао да већа, гласа и учествује у писању првостепене пресуде. На све то треба додати да је Претресно веће утврдило да је баш то интерес правде?

Погрешно позивање на аналогију са предметом Милошевић

Предмет Милошевић не може да се користи за упоређивање са предметом Шешељ.

Судија Меј је био члан претресног већа од 12. фебруара 2004. године до 31. маја 2004. године. Судија Бономи је именован и постао члан већа 10. јуна 2004. године. Докази одбране су почели да се изводе 31. августа 2004. године и поступак је окончан 11. марта 2006. године, када је умро Слободан Милошевић.

Слободан Милошевић је дошао у Хаг 28. јуна 2001. године, сам се бранио (од почетка и без наметања адвоката), а суђење је почело 12. фебруара 2002. године (после 7 месеци и 14 дана).

Проф. др Војислав Шешељ је дошао у Хаг 24. фебруара 2003. године, сам се бранио (то право му је коначно признато 8. децембра 2006. године после 28 дана штрајка глађу) и суђење је почело 7. новембра 2007. године (после 4 године, 8 месеци и 14 дана).

У предмету Милошевић тужилаштво је изводило доказе од 12. фебруара 2002. године до 25. фебруара 2004. године (2 године и 13 дана).

У предмету Шешељ тужилаштво је изводило доказе од 7. новембра 2007. године с уводним речима оптужбе до 13. јануара 2010. године (2 године, 2 месеца и 6 дана).

У предмету Милошевић за које тужилаштво тврди да је сложенији и тежи поступак у фази извођења доказа тужилаштва за 2 године и 13 дана је било:

Сведоци укупно: 358

Viva voce: 297

Писмено: 61

Број доказних предмета: 6150

Број страница транскрипта: 32079

Број дана суђења: 293

У предмету Шешељ тужилаштво је за 2 године, 2 месеца и 6 дана имало:

Сведоци укупно: 97

Viva voce: 81

Писмено: 16

Број доказних предмета: 1399

Број страница транскрипта: 17539

Број дана суђења: 175.

После замене судије Меја, судија Бономи је имао још 288 судских дана у којима је учествовао у суђењу током извођења доказа одбране. Судија Бономи је дошао у Претресно веће на половини претреса у првостепеном поступку, а судија Нианг долази тек у фазу већања, гласања и писања првостепене пресуде. Судија Бономи је имао прилику да 288 дана гледа и види Слободана Милошевића, а судија Нианг никада није видео проф. др Војислава Шешеља у судници, јер судија Нианг у предмету Шешељ није ни ушао у судницу и никада није присуствовао суђењу или извођењу макар једног доказа у судници.

Дана 11. фебруара 2009. године Претресно веће је већином гласова (уз противно мишљење судије Антонетија) донело одлуку којом је прихватило захтев тужилаштва да се поступак одгоди због наводног застрашивања већег броја сведока оптужбе. Дана 24. новембра 2009. године  Веће је одобрило захтев оптуженог за преиспитивање одлуке о одгоди и наложило да се суђење настави 12. јануара 2010. године. У том периоду је без обзира на одлагање суђења Претресно веће саслушало два сведока тужилаштва: 4. марта 2009. године (јавно Алија Гушалић) и на затвореној седници 7 и 8. јула 2009. године (сведок ВС-027). Тужилаштво је завршило с изношењем својих доказа 13. јануара 2010. године. Одбрана није износила доказе, јер је онемогућена пошто нису обезбеђени услови за извођење доказа одбране. Стране у поступку су изнеле своје завршне речи од 5. до 20. марта 2012. године. Дакле, две године се чекало на завршне речи након завршетка изношења доказа тужилаштва.

Ако је Претресном већу са судијом Хархофом било потребно од 20. марта 2012. године до 30. октобра 2013. године (укупно 19 месеци и 10 дана) да спроведе фазу да већају, гласају и пишу првостепену пресуду и то судијама који су од првог дана почетка извођења доказа тужилаштва били присутни у судници, за упознавање судије Нианга са предметом је потребно више времена. Судија Нианг би само да чита и гледа морао да уради следеће:

Сведоци: укупно 97, од тога viva voce 81 и писане изјаве 16. Број доказних предмета 1399, број страница транскрипта 17539 и број дана суђења 175.

Ако би судија Нианг за неколико месеци (рецимо 6 месеци) савладао оволико обиман материјал, онда су преостале судије Претресног већа заједно са Хархофом свесно и намерно одуговлачиле суђење и кршиле право на суђење у разумном року све до 1. јула 2013. године, јер су радили 17 или 19 месеци на писању првостепене пресуде. Други закључак једноставно не би био могућ.

Неосновано позивање и неистинита тврдња тужилаштва је да судије овог Међународног суда могу да разматрају и оцењују доказе у писаном облику, како је предвиђено правилима 15бис, 89(Ф), 92бис, 92quater и 92quinquies.

У оквиру 15бис (Д)  ради се о упознавању са списом, у оквиру 89(Ф) су опште одредбе о сведочењу сведока, у оквиру 92бис ради се о прихватању писмених изјава и транскрипата уместо усменог сведочења, у  оквиру 92quater ради се о другим случајеви прихватања писмених изјава и транскрипата и у оквиру 92quinquies ради се о особама које нису доступне. Замена судије из правила 15бис значи и подразумева да нови судија учествује у поступку до закључења претреса уколико се оптужени сагласи са наставком суђења. Значи да нови судија мора да буде у судници током суђења и зато је потпуно неприхватљиво да нови судија учествује само у вечању, гласању и писању првостепене пресуде. Осим тога, уколико нема сагласности оптуженог за замену судије новим до закључења претреса, онда није ни могуће наставити суђење. У свим правним системима уколико изостане сагласност оптуженог иде се на поновно отварање претреса. Међутим, када је судија изузет након закључења претреса забрањено је наставити поступак са новим судијом који би судијску дужност обављао само учешћем у већању, гласању и писању првостепене пресуде, јер се за то просто не може наћи правни основ пошто је то супротно свим међународним стандардима. У тим ситуацијама се поново отвара претрес из почетка уколико то има смисла и не представља кршење права на фер и правично суђење.

Када би било тачно ово што тврди тужилаштво онда би имали судско веће у којем су двоје судија учествовале у суђењу у судници и непосредно радили следеће:

Од укупно 97 сведока саслушали су вива воце 81 и одлучили да прихвате писане изјаве 16 сведока током 175 судских дана. Дакле, за 16 сведока је претресно веће одлучило да се њихове писане изјаве уврсте у судски спис, а тужилаштво тврди да се 16 писаних изјава сведока које су увршећене у судски спис не разликује од 81 саслушања viva voce у судници.

Дакле, фер и правично суђење није могуће, а ако се одлучује о суђењу у овом предмету мора да се зна да не постоји сагласност нити пристанак проф. др Војислава Шешеља да се настави суђење после закључења претреса у фази већања, гласања и писања пресуде. У оваквим ситуацијама под условом да није прекршено право на суђење у разумном року правило је да се иде на ново суђење од почетка. Без обзира да ли се иде на ново суђење од почетка или на наставак од тренутка када је изузет судија Хархоф нико се не може убедити да је ово суђење од првог дана било фер и правично. Повреде су толико тешке и очигледне да је консолидација овог суђења и враћање у оквире фер и правилног и у оквире разумног рока немогуће.

У предмету Милошевић Претресно веће у саставу судија Патрик Робинсон, председавајући, судија Ричард Меј и судија О-Гон Квон је 29. марта 2004. године донело Налог на основу правила 15бис(Д) у коме је констатовало:

„Имајући у виду да је 12. марта 2004. председавајући судија обавестио председника Међународног суда да, из разлога болести која је довела до тога да поднесе оставку, судија Меј више није у могућности да заседа у предмету Милошевић.

Имајући у виду да је на претресу од 25. марта 2004. године председник на основу правила 15бис (Ц) Правилника о поступку и доказима Међународног суда (у даљем тексту: Правилник), тражио сагласност оптуженог да се поступак настави уз учешће другог судије и да се оптужени није са тиме сагласио,

Узимајући у обзир да је, када се размотре све околности, у интересу правде да се поступак настави пред овим Претресним већем уз учешће другог судије,

На основу правила 15бис (Д) Правилника

Преостале судије једногласно одлучују да се поступак у предмету Милошевић настави уз учешће другог судије”.

Тек на основу тог налога Претресног већа (преостале судије) у предмету Милишевић, председник МКСЈ судија Теодор Мерон, је 10. јуна 2004. године донео Налог којим се замењује судија у предмету пред Претресним већем који гласи:

„Имајући у виду оставку судије Ричарда Меја, члана Претресног већа у овом предмету, која је ступила на снагу 1. јуна 2004;

Имајући у виду састав Претресног већа, који је наведен у документу бр. ИТ/228, издатом 7. јуна 2004;

Имајући у виду Налог у складу са правилом 15бис (Д), који је 19. марта 2004. издало Претресно веће у овом предмету, у којем је одлучило да је у интересу правде да се настави поступак пред њим са другим судијом;

На основу правила 15бис (Д) Правилника о поступку и доказима Међународног суда;

Овим именујем Јана Бономија за судију који ће у овом предмету заменити судију Ричарда Меја, а његово именовање ступа на снагу одмах;

И одеђујем да ће Претресно веће у предмету ИТ-02-54-Т, Тужилац против Слободана Милошевића, бити у следећем саставу:

судија Патрик Робинсон

судија О-Гон Кwон

судија Јан Бономи”.

Дакле, преостале судије су донела налог на основу правила 15бис о наставку суђења, а председник МКСЈ је донео налог којим се замењује судија у предмету пред Претресним већем с позивом на правило 15бис.

У предмету против проф. др Војислава Шешеља не доносе се налози поводом замене судије, већ одлуке. Нигде у одлуци од 13. децембра 2013. године нема позива на правило 15бис, већ се Претресно веће позива само на правило 54 и одлуку насловљава да је о наставку поступка.

Интересантна је ситуација да поводом изузећа судије Хархофа председник МКСЈ новонастало стање решава налозима с позивом на правило 15 и 15бис, а Претресно веће и не види наставак поступка у смислу правила 15бис, већ основ и ситуацију решава уз примену правила 54.

Поводом изузећа судије Хархофа у МКСЈ се направила својеврсна конфузија. Конфузија као поводом правог датума почетка суђења на исти начин се уноси конфузија у погледу примене правила 15 и 15бис уз изговор мутатис мутандис.

Мутатис мутандис је појам који се често чује у судским предметима пред МКСЈ. У енциклопедијама се може пронаћи значење овог појма, као:

1. Уз потребне исправке нпр. прихватити један закон мутатис мутандис значи: прихватити га пошто у њему буде измењено све што је потребно изменити.

2. С потребним изменама.

Ове речи се налазе на 16 места у Правилнику о поступку и доказима. Као пример наводи се правило 20(Ц), са насловом потпредседник, које гласи:

„(Ц) Ставови (Б) и (Ц) правила 18 примењују се, мутатис мутандис, и на потпредседника”.

То значи да се правило 18(Б) и (Ц) Правилника о поступку и доказима, које се односи на председника МКСЈ, примењује и на потпредседника. Да се не би правило 20 оптерећивало текстом у њему је наведено позивање на део правила 18 уколико се укаже потреба решавања одређене ситуације. Рекло би се јасно позивање на сходну примену правила.

Судија Кармел Агиус, као вршилац дужности председника МКСЈ је 3. септембра 2013. године донео Налог након одлуке Већа да се изизме судија Хархоф у којем је навео:

„Узимајући у обзир да, мада је овај предмет у одмаклијој фази него што предвиђају правило 15бис(Ц) и правило 15бис(Д) Правилника и не може се прецизно говорећи окарактерисати као започето суђење, у интересу транспарентности и правичности, поступак применљив на основу правила 15бис(Ц) и правила 15бис(Д) Правилника би на њега требало да буде примењен мутатис мутандис.

Овим налажем именовање другог судије који ће решавати уместо судије Фредерика Хархофа; и

Тражим од преосталих судија Већа који решавају у овом предмету да:

(i) ми поднесу извештај, након што су се консултовали с оптуженим по питању да ли да се понови претрес или да се поступак настави; и

(ii) одлуче, у случају да оптужени ускрати своју сагласност за наставак поступка, да ли да и поред тога наставе с поступком уз учешће судије који ће заменити изузетог судију”.

Судија Кармел Агиус, вршилац дужности председника МКСЈ је 4. септембра 2013. године донео „Налог којим се делимично одлаже извршење Налога након одлуке Већа да се изузме судија Хархоф” у којем је навео:

„Овим потврђујем Налог у делу у којем се односи на одлагање именовања другог судије уместо судије Фредерика Хархофа; и

Одлажем до даљег извршење остатка Налога”.

Судија Кармел Агиус, као вршилац дужности председника МКСЈ је 31. октобра 2013. године донео Налог о именовању судије на основу правила 15 у којем је навео:

„Подсећајући на налог који сам издао 3. септембра 2013. године, којим сам на основу правила 15(Б)(ii) Правилника одложио извршење одлуке о именовању другог судије да решава уместо судије Фредерика Хархофа и, примењујући правило 15бис Правилника мутатис мутандис, затражио од преосталих судија Већа које решава по овом предмету да: (i) ми поднесу извештај, након што су се консултовали с оптуженим по питању да ли да се понови претрес или да се настави с поступком; и (ii) одлуче, уколико се оптужени не сагласи с наставком поступка, да ли да и поред тога наставе с поступком уз учешће судије који ће заменити изузетог судију (даље у тексту: Налог);

Узимајући у обзир да су судија Жан-Клод Антонети и судија Флавиа Латанци, преостале судије Већа које решава по овом предмету, указале да се не слажу са приступом предложеним у Налогу, посебно у његовој примени правила 15бис Правилника мутатис мутандис;

Узимајући у обзир да је, мада су по мом мишљењу интереси правичности и транспарентности заиста боље заштићени применом режима предвиђеног правилом 15бис Правилника и да се то правило може правилно применити мутатис мутандис, на крају на судијама које решавају по овом предмету да одлуче да ли ће се суђење даље наставити;

Узимајући у обзир стога да, у овим околностима нема сврхе да се даље одлаже именовање другог судије на основу правила 15(Б)(ii) Правилника;

Наглашавајући, међутим, да, по мом мишљењу, судије које решавају у овом предмету треба да консултују оптуженог по питању да ли треба поново обавити претрес у предмету или наставити поступак са новоименованим судијом;

На основу правила 15, 19 и 21 Правилника;

Овим именујем судију Мандиаyе Нианга у Веће које решава по предмету Шешељ, с тим што одлука одмах ступа на снагу”.

Испада да судија Агиус заступа став да због фазе у којој се налази суђење проф. др Војиславу Шешељу изузеће судије Хархофа не ствара за судију Агиуса само обавезу да одреди новог судију који ће да замени Хархофа. Он сматра да пре његове одлуке треба да се примени мутатуис мутандис правило 15бис. Као што смо видели ситуација је јасна да се на 16 места у самом правилу врши позивање на неко друго правилу уз напомену мутатис мутандис. Каква је ситуација са правилима 15 и 15бис?

У правилима 15 и 15бис нема позива на основу мутатис мутандис на било које друго правило. Долазимо до закључка да судија Агиус сматра да би за његову одлуку о изузећу Хархофа и именовање другог судије који би заменио Хархофа, било боље да преостале судије већа заврше део посла из правила 15бис и зато сматра да има места примени мутатис мутандис. Дакле по правилу мутатис мутандис примењује се 15бис као својеврсна допуна поступка пре одлуке судије Агиуса на основу правила 15.

Значи да се позивање на мутатис мутандис врши као на један од могућих начина да се реши настала ситуација. Али зар није боље и исправније да се позивање заснива на интересима правде, а један од најважнијих интереса правде је обезбеђење фер и правичног суђења?

Како то није урађено према налогу судије Агиуса, он је 31. октобра 2013. године и без позива на мутатис мутандис одредио и именовао трећег судију. Чини се да судији Агиусу и није било потребно пре одлуке о именовању трећег судије да се примени од стране преосталих судија већа поступак по правилу 15бис. У крајњем случају у поступку изузећа се замењује изузети судија другим судијом, а не одлучује о изгледу судског поступка. Изглед и ток првостепеног поступка је у искључивој надлежности Претресног већа које мора да води рачуна да обезбеди фер и правично суђење. Зашто судија Агиус није одмах по правили 15 одредио трећег судију? Зашто се позивао на мутатис мутандис и одједном 31. октобра 2013. године одустао од тога?

Одговор је једноставан и свима разумљив. Није било слободног судије у МКСЈ кога би одредио. Тај проблем недостатка судије је решен 30. октобра 2013. године (не 17. октобра 2013. године као што пише у биографији судије Нианга) када је судија Нианг положио заклетву и постао судија МКСЈ. Додуше, постао је судија за Жалбено веће.

Судија Агиус је изнео мишљење о мутатис мутандис примени правила 15бис као помоћ Претресног већа за његову одлуку по правилу 15. С обзиром да је дефинитивно одлучио по правилу 15 надаље је илузорно причати о потреби примене правила 15бис, али онда није јасно по ком правилу треба да се одлучује и да ли је адекватно правило 54 које се наводи у Одлуци?

Дана 13. новембра 2013. године Претресно веће у саставу Антонети, Нианг и Латанци донело је Одлуку којом се стране у поступку позивају да доставе своје мишљење о наставку поступка и у тој одлуци су навели следеће:

„Будући Веће у овом новом саставу сматра да је, у интересу правде и с обзиром на особитост ових околности, примерено позвати стране у поступку да у најкраћем року доставе своје мишљење наставку поступка,

Из тих разлога,

На основу правила 54 Правилника о поступку и доказима,

Позива оптуженог и тужилаштво да своја мишљења о даљем току поступка доставе у року од 14 дана од пријема ове одлуке у преводу на босански/хрватски/српски од стране оптуженог”.

Дакле, изгубио се мутатис мутандис и вратио интерес правде, али који интерес правде? Какав је то интерес правде који не уважава обавезу обезбеђења фер и правичног суђења? Сада је важно одлучити у интересу правде, шта и како даље у предмету Шешељ. Пошто  се одавно зна да је овај поступак далеко искочио изван оквира фер и правичног суђења важно је утврдити у овом тренутку шта је интерес правде.

Да ли је Претресно веће способно да утврди шта је интерес правде у овом предмету? Ово питање се може поставити и на други начин. Како је и у чему је све Претресно веће проналазило интересе правде у овом предмету? Ево неколико примера:

1. Одлука Претресног већа III од 21. марта 2012. године по захтеву оптуженог за накнаду штете на основу навода о кршењу његових права током боравка у притвору у којој се наводи следеће:

„С тим у вези оптужени тврди:

i) да се добровољно и о сопственом трошку предао Међународном суду 24. фебруара 2003, након што је обавештен да је потврђена оптужница против њега;

ii) да је МКСЈ од његовог стављања у притвор 24. фебруара 2003. и током девет година трајања притвора прекршио многа његова основна људска права и

iii) да је његов боравак у притвору више него предуг, посебно ако се има у виду недавни извештај који је председник Међународног суда (даље у тексту: председник Суда) поднео Савету безбедности Уједињених нација, према којем пресуда у овом предмету неће бити објављена пре краја 2012. или чак 2013. године, што значи да би окончање жалбеног поступка могло да се предвиди за 2015. или 2016. годину”.

Дакле, проф. др Војислав Шешељ је у потпуности погодио шта се спрема после 20. марта 2012. године.

2. Одлука Претресног већа III од 21. маја 2012. године по одговору оптуженог на коригендум завршног поднеска тужилаштва од 20. априла 2012. године, у којој се наводи следеће:

„3. Дана 30. јануара 2012. оптужени је поднео свој завршни поднесак, који је заведен истог дана на поверљивом основу у Секретаријату Међународног суда (даље у тексту: Секретаријат). Дана 5. фебруара 2012. тужилаштво је поднело свој завршни поднесак, који је заведен на поверљивом основу.

4. Дана 20. марта 2012, након завршне речи тужилаштва и завршне речи оптуженог председавајући Већа прогласио је претрес завршеним на основу правила 87(А) Правилника.

5. Дана 20. априла 2012. тужилаштво је на поверљивом основу поднело Коригендум. Дана 9. маја 2012, тужилаштво је поднело коригендум додатка Б свог Завршног поднеска.

12. Што се тиче аргумената оптуженог у вези с константним мањком професионалности тужилаштва, Веће подсећа да је, с обзиром на завршетак претреса, суђење сад у фази већања и стране више немају право да Већу износе аргументе. Осим тога, веће напомиње да су ти аргументи већ раније изнесени у више захтева оптуженог и да их је Веће одбацило”.

Претресно веће је посебно истакло да стране немају право да износе аргументе, јер је претрес завршен и судије већају.

3. Одлука Претресног већа III од 18. октобра 2012. године по захтеву тужилаштва да се оптуженом не обелодане три изјаве сведока, наведено је и следеће:

„Решавајући по захтеву који је тужилаштво, заједно с поверљивим и ex parte додацима А-Ц, поднело на јавној основи 28. септембра 2012. године, и у којем тражи да буде ослобођено обавезе да Војиславу Шешељу (даље у тексту: оптужени) обелодани изјаве три сведока (даље у тексту: Изјаве) које сматра веома осетљивим изворима информација, а у којима се помиње оптужени,

Будући да, с обзиром на датум Изјава, које су узете - прва у фебруару 1995. године, друга у фебруару 1997. године, а најновија у августу 2003. године, Веће сматра да је тужилаштво знало за те доказе у тренутку доношења Одлуке од 4. јула 2006. године и да је, сходно томе, имало могућност и обавезу да затражи одобрење за њихово необелодањивање пре него што је 7. новембра 2007. године почело суђење отпуженом, тим пре што у Одлуци од 4. јула 2006. године за то није одређен рок,

Будући да, по мишљењу Већа, нема оправдања за овако касно подношење Захтева - више од шест година након Одлуке од 4. јула 2006. године и више од шест месеци након окончања суђења у овом предмету 20. марта 2012. године,

Будући да овако касно подношење Захтева омета уредно спровођење правде и сведочи о озбиљном занемаривању дужности од стране тужилаштва,

На основу правила 54 Правилника,

Одобрава Захтев,

Одобрава тужилаштву да оптуженом не обелодани Изјаве,

и,

Издаје опомену тужилаштву због тога што је дотични Захтев поднело екстремно и неоправдано касно”.

Као што може да се примети сада стране имају права да се обрате са својим аргументима без обзира што је претрес закључен још 20. марта 2012. године. Наравно ту је и констатација о екстремно и неоправдано касно. Дакле, све одлуке Претресног већа се моделирају према тренутним потребама, а да се уопште и не размишља о томе да неко све педантно бележи, жигоше и на време упозорава на екстремно и неоправдано кршење фундаменталних права проф. др Војислава Шешеља.

Произилази да се иза речи интерес правде може сместити све што се пожели. Интерес правде се јавља као својеврсна дискреција или дискреционо право Претресног већа која ничим није ограничено или одређено у којим оквирима има да се креће. Дискреционо право као неограничена и апсолутна воља судија Претресног већа. И још горе од тога. Истина и чињенице се не признају у свом значењу, већ се са две речи „интерес правде” то окреће у своју супротност.

Таквих је безброј примера у предмету Шешељ. Један од најсвежијих је својеврсна замена тезе. Проф. др Војислав Шешељ је одговоран за дуго трајање притвора зато што је подносио приговоре, захтеве, жалбе и поднеске у складу са Статутом и Правилником, а онда у следећој реченици се иде са констатацијом да је неки његов захтев одбијен и то се сматра коначно решеним, јер није поднео жалбу против те одлуке, па су судије љуте што их подсећа на серијско и систематско кршење његових права. И наравно, све је то у „интересу правде”.

Да ли је интерес правде да суђење почне од почетка после 11 година притвора?

Да ли је интерес правде да се настави суђење тако што би нови судија учествовао у већању, гласању и писању пресуде? То није, јер трећи судија практично и није учествовао у суђењу. Да ли се некада десило на неком суду да судија који учествује у већању, гласању и писању првостепене пресуде у животу није видео оптуженог, није видео оптуженог у судници током суђења и није видео ниједног од 81 сведока? Зар не делује невероватно да судија који је изабран за судију и који је положио заклетву 30. октобра 2013. године учествује у већању, гласању и писању првостепене пресуде у поступку који је закључен 20. марта 2012. године? На дан закључења претреса господин Нианг није чак ни био судија МКСЈ. На основу ког материјалног права је могла да се 13. децембра 2013. године донесе Одлука која се оспорава овом жалбом? Незаконитост ове Одлуке је очигледна, јер она нема основа ни у једној одредби Статута и Правилника.

Члан 21. Статута гарантује права оптуженог, а Претресно веће Одлуком од 13. децембра 2013. године очигледно крши та права проф. др Војислава Шешеља. Само се из чисто формалних разлога ово назива грешком у примени права, а суштински Претресно веће није ни имало нити је могло да се позове на неко право. Крши се право на експедитивно суђење и истовремено истрајава на стању трајног одсуства елементарних услова за фер и правично суђење проф. др Војиславу Шешељу.

Други појам који се експоатише у МКСЈ је интерес правде. Шта је то интерес правде и како је он постављен у МКСЈ? Како је то постављено Статутом МКСЈ:

Члан 7 (Индивидуална кривична одговорност) 4. Оптужена особа која је поступала према наређењу владе или надређеног не може бити ослобођена кривичне одговорности, али јој се то може узети у обзир као основ за ублажавање казне ако Међународни суд утврди да је то у интересу правде.

Члан 21 (Права оптуженог) (д) да му се суди у његовом присуству и да се брани лично или путем правног заступника по властитом избору; да се, ако нема правног заступника, обавести о том праву; те да му се, кад год то захтевају интереси правде, додели правни заступник, а да он притом не сноси трошкове одбране ако за то нема довољно средстава;

Члан 28 (Помиловање или ублажавање казне) Ако према важећим правним прописима државе у којој осуђеник издржава казну затвора он има право на помиловање или ублажавање казне, та држава мора о томе обавестити Међународни суд. Након што се посаветује са судијама, председник Међународног суда доноси одлуку на темељу интереса правде и општих правних начела.

На три места у три члана Статута је интерес правде заступљен.

Како је то постављено Правилником о поступку и доказима?

Правило 3 (Језици) (Д) Бранилац оптуженог може да поднесе молбу председавајућем судији Већа да му се допусти употреба језика који није ниједан од два службена језика, нити језик оптуженог. Ако се таквој молби удовољи, председник Међународног суда, узимајући у обзир права одбране и интересе правде, одлучује да ли ће Међународни суд сносити трошкове писменог и усменог превођења и у којој висини.

Правило 4 (Одржавање седница ван седишта Међународног суда) Судска већа могу обављати своје дужности и ван седишта Међународног суда ако то председник одобри у интересу правде.

Правило 15бис (Одсуство судије) (А) Ако (ii) преостале судије већа су уверене да је у интересу правде да се тако поступи,  преостале судије тог већа могу наложити да се суђење у предмету настави у одсуству тог судије током раздобља од највише пет радних дана.

(Б) Ако (ii) преостале судије тог већа се нису увериле да је у интересу правде да се суђење у предмету настави у одсуству тог судије, онда

(а) преостале судије тог већа могу ипак обављати оне послове за које су се увериле да је у интересу правде да се обаве, без обзира на одсуство тог судије, и

(Д) Ако у околностима описаним у задњој реченици става (Ц) неки оптужени ускрати пристанак, преостале судије могу ипак одучити хоће ли или неће наставити поступак пред претресним већем са судијом који ће заменити одсутног судију ако, узевши у обзир све околности, једногласно оцене да би то било у интересу правде. На ту одлуку било која од страна може изјавити жалбу директно Жалбеном већу у пуном саставу. Ако против одлуке да се поступак настави с новим судијом не буде изјављена жалба или ако Жалбено веће потврди ту одлуку, председник у постојећи састав већа именује судију који, међутим, може постати члан већа тек након што потврди да се упознао са списом поступка. Према одредбама овог става, може се извести само једна замена.

(Х) У случају болести или непопуњеног места или у другим сличним околностима, председник, уколико се увери да је у интересу правде да се то учини, може овластити веће да у одсуству једног или више  чланова већа води рутинске послове као што је објављивање одлука.

Правило 15тер (Резервне судије) (А) Председник може, у интересу правде, именовати резервног судију који ће бити у саставу претресног већа на суђењу.

Правило 44 (Именовање, квалификације и дужности браниоца) (А) Бранилац кога ангажује осумњичени или оптужени доставиће што је могуће пре своју пуномоћ секретару. Осим у случајевима где је веће донело одлуку по правилу 46 или 77, сматраће се да је бранилац квалификован да заступа осумњиченог или оптуженог ако се секретар уверио: 

(ii) да писмено и усмено добро влада једним од два службена језика Суда, осим ако секретар оцени да је у интересу правде да се од овог критерија одустане, како је предвиђено у ставу (Б);

(Б) На захтев осумњиченог или оптуженог и кад је то у интересу правде, секретар може потврдити браниоца који не говори ниједан од два радна језика Суда, али говори матерњи језик осумњиченог или оптуженог. Секретар може одредити услове које сматра примереним, укључујући захтев да бранилац или оптужени преузму на себе  све трошкове писменог и усменог превођења које обично не сноси Међународни суд, и да се бранилац обавеже да неће тражити да се продуже рокови због чињенице да не говори ниједан од службених језика. Осумњичени или оптужени може затражити да председник Суда преиспита одлуку секретара.

Правило 45 (Додељивање браниоца по службеној дужности) (А) Кад год то захтевају интереси правде, осумњиченима и оптуженима који немају средстава да плате браниоца, доделиће се бранилац по службеној дужности. Додела браниоца по службеној дужности обавља се у складу  с поступком установљеним у Упутству које доноси секретар, а одобравају сталне судије. 

Правило 45тер (Додељивање браниоца по службеној дужности у интересу правде) Претресно веће може, ако одлучи да је то у интересу правде, упутити секретара да именује браниоца који ће заступати интересе оптуженог.

Правило 53 (Необелодањивање) (А) У изузетним околностима судија или претресно веће могу у интересу правде наложити да се било који документ или информација до даљњег не обелодањује јавности.

(Ц) Судија или претресно веће могу, након што се посаветују с тужиоцем, такође наложити да се не обелодањује оптужница, или део оптужнице, или било који документ или информација у целости, или само неки њихов део,  ако су се уверили да је издавање таквог налога потребно да би се испуниле одредбе неког од правила, или да би се заштитиле поверљиве информације до којих је дошао тужилац, или ако је то на било који други начин у интересу правде.

Правило 62 (Прво ступање оптуженог пред суд) (Б) Секретар може, када је то у интересу правде, доделити једног од дежурних бранилаца предвиђених правилом 45(Ц) да на првом ступању пред суд заступа оптуженог. На таква наименовања примењују се релевантне одредбе Упутства на које се позива правило 45(А).

Правило 70 (Материјали који не подлежу обелодањивању) (Ф) Претресно веће може, на захтев оптуженог или његовог браниоца, наложити да се, у интересу правде, одредбе овог правила примене  мутатис мутандис на одређене информације у поседу оптуженог.

Правило 71 (Ванпретресни искази)  (А) Кад је у интересу правде да се то учини, Претресно веће може наложити проприо моту или на захтев једне од страна да се узме ванпретресни исказ за употребу на суђењу, без обзира на то да ли је особа чији се ванпретресни исказ жели узети у могућности да физички приступи и сведочи пред Међународним судом. Претресно веће  ће у ту сврху именовати председавајућег службеника.

Правило 73бис (Претпретресна конференција) (Ф) После почетка суђења, тужилац може поднети захтев за измену одлуке о броју места злочина или инцидената за које се могу извести докази или одлуке о броју сведока који се могу позвати или захтев да му се  одобри додатно време за извођење доказа. Претресно веће може одобрити захтев тужиоца ако се увери да је то у интересу правде.

Правило 73тер (Конференција пре извођења доказа одбране) (Д) После почетка извођења својих доказа одбрана може, уколико сматра да  је то у интересу правде, поднети захтев да се поново прихвати првобитни списак сведока или да се промени одлука о томе који ће сведоци бити позвани.

(Ф) За време суђења претресно веће може одобрити захтев одбране за додатно време за извођење доказа ако је то у интересу правде.

Правило 79 (Затворене седнице) (А) Претресно веће може издати налог да новинари и јавност не присуствују целом поступку или једном његовом делу због: (iii) заштите интереса правде.

Правило 81бис (Одвијање поступка преко видео-конференцијске везе) На захтев било које од страна или проприо моту, судија или веће могу, уколико је то у сагласности с интересима правде, наложити да се поступак одвија путем видео-конференцијске везе.

Правило 82 (Заједничка и одвојена суђења) (Б) Претресно веће може издати налог да се особама заједно оптуженим према правилу 48 суди одвојено ако то сматра потребним да би се избегао сукоб интереса који може озбиљно да нанесе штету оптуженом, или да би се заштитили интереси правде.

Правило 85 (Извођење доказа) (А) Свака страна има право да позива сведоке и изводи доказе. Осим ако Претресно веће у интересу правде одреди другачије, докази се на суђењу изводе следећим редом: (i) докази оптужбе; (ii) докази одбране; (iii) докази оптужбе којима се побијају наводи одбране (реплика); (iv) докази одбране као одговор на побијање (дуплика); (v) докази чије је извођење наложило претресно веће у складу с правилом 98; и (vi) све релевантне информације које могу помоћи претресном већу при одмеравању одговарајуће казне ако оптужени буде проглашен кривим по једној или више тачака оптужнице.

Правило 89 (Опште одредбе) (Ф) Веће сведочење сведока може примити усмено или, кад то допуштају интереси правде, у писменом облику.

Правило 92бис (Прихватање писмених изјава и транскрипата уместо усменог сведочења) (ii) Фактори који иду у прилог томе да се не прихвати сведочење у облику писмене изјаве или транскрипта укључују али нису ограничени на питања да ли:

(а) општи интерес налаже да се сведочење изнесе усмено;

Правило 92quinquies (Прихватање писмених изјава и транскрипата сведочења особа на које је извршен утицај) (А) Претресно веће може прихватити сведочење неке особе у облику писмене изјаве или транскрипта сведочења те особе датог у поступку пред Међународним судом ако се увери:

(iv) да је у интересу правде да се тако поступи.

(Б) У сврху става (А): (ii) интереси правде обухватају:

(а) поузданост изјаве или транскрипта сведочења, с обзиром на околности у којима су дати и забележени; и

(б) вероватну умешаност стране у поступку или особе која поступа у име стране у поступку у вршење непримереног утицаја; и

(ц) то да ли се дотичном изјавом или транкриптом сведочења доказују дела и понашање оптуженог за које се он терети у оптужници.

Правило 93 (Докази о доследном обрасцу понашања) (А) Докази о доследном начину понашања релевантном за тешка кршења међународног хуманитарног права обухваћена Статутом могу бити прихваћени у интересу правде.

Правило 108бис (Захтев државе за преиспитивање) (Б) Жалбено веће мора саслушати страну на чији је захтев претресно веће издало побијану одлуку. Друга страна може бити саслушана ако Жалбено веће сматра да је то у интересу правде.

На 22 места у Правилнику се помиње интерес правде.

До сада се у поступку који се води против проф. др Војислава Шешеља увек позивање на интерсе правде примењивало и тумачило тако што су или кршена или ускраћивана права која му припадају као оптуженом. Да није било тако вероватно проф. др Војислав Шешељ не би 11 година био у притвору. Оно око чега морају сви да се сложе је свакако принцип да се интереси правде морају тумачити и проналазити у оквиру обавезе обезбеђења фер и правичног суђења и поштовања права оптуженог. Да ли једно суђење може бити фер и правично ако 11 година траје притвор и није донета првостепена пресуда? Да ли се то стање може оправдати с позивом на неке интересе правде? Да ли је уопште могућа консолидација овог суђења после 11 година притвора?

У параграфу 16 Одлуке која се оспорава овом жалбом Претресно веће тврди да ће пазити да се успостави правична равнотежа између основних права оптуженог с једне, и интереса правде, с друге стране, при чему је јасно да се то међусобно не искључује. Из тог става Претресног већа види се да оно проналази и прикрива својеврсну контрадикцију између права оптуженог и интереса правде, као да се налазе толико удаљено на плус бесконачно и на минус бесконачно.

Произилази да је интерес правде кршење права оптуженог само да би се очувало стање притвора од 11 година и да се при том јасно саопштава да оптужени није крив за кашњење почетка суђења, да није крив за изузеће судије Хархофа, да није крив што секретаријат пише пресуде, да није крив што правни саветници напуштају Претресно веће, да није крив што још увек важе стандарди о грађанским и политичким правима човека. Ништа проф. др Војислав Шешељ није крив, али мора да буде у притвору, с тим што ће се за 6 месеци размислити да ли је трећи судија спреман да учествује у већању, гласању и писању првостепене пресуде.

У Одлуци Претресног већа од 13. децембра 2013. године јавља се и својеврсни феномен. Матријално право и чињенично стање се сагледавају као јединствени феномен. Интерес правде, суђење у разумном року, услови за фер и правично суђење, права оптуженог, неосновано дуг притвор и позадина поступка против проф. др Војислава Шешеља су истовремено третирани како са гледишта материјалног права, тако и са гледишта чињеница у оквиру одлуке како да се оконча или настави првостепени поступак који се води 11 година. Шта са првостепеним поступком који је закључен још 20. марта 2012. године? Стварно се поставља питање које су чињенице руководиле Претресно веће када је одлучило да се поступак наставља са већањем, гласањем и писањем првостепене пресуде и то од оног дана када је то прекинуто, односно 1. јула 2013. године? Од тог дана преостале судије нису узеле у разматрање судски спис предмета Шешељ. Морају да чекају до 1. јула 2014. године да се са списима упозна судија Нианг, а онда после тог дана судије треба да се скупе и да почну да већају, гласају и пишу првостепену пресуду уколико им секретаријат не саопшти да нема правног саветника који би им написао нацрт пресуде.

Зар не делује мало чудно уколико остане на снази Одлука Претресног већа од 13. децембра 2013. године и тамо негде пред крај 2014. године Претресно веће са судијом Ниангом донесе првостепену пресуду да у тој првостепеној пресуди као неспорна чињеница стоји записано и следеће:

- претрес је закључен 20. марта 2012. године,

- судија Нианг је постао члан Претресног већа 31. октобра 2013. године.

Подсетимо се да је господин Нианг постао судија МКСЈ 30. октобра 2013. године када је положио заклетву. Зар онда не делује да је претрес закључен 20. марта 2012. године, а тог дана је судија Нианг имао статус грађанина. Зар то није ситуација да је првостепену пресуду поред двоје судија доносио и један грађанин који на дан закључења претреса и није знао да ће да буде судија проф. др Војиславу Шешељу.

Да ли ово стање после Одлуке од 13. децембра 2013. године може да се некако оснажи? Зар Одлука од 13. децембра 2013. године не изгледа као „немогућа мисија”? Вероватно не постоји очигледнији пример једне одлуке која мора да се поништи по службеној дужности. Апсолутно сви тврде да комплетно суђење проф. др Војиславу Шешељу не служи као добар пример спровођења правде. Сви се згражавају над чињеницом како се суди и колико се крше елементарна права проф. др Војислава Шешеља и истовремено се разним правним бравурама само продужава притвор, лицемерно и са циничним позивом на свето право „интерес правде”.

У параграфима 23 и  24. одлуке Претресно веће саопштава да не жели да разматра питање кршења права на суђење у разумном року и тврди да је период који је протекао између одлуке од 21. марта 2012. године и одлуке од 28. августа 2013. године разуман рок којим се не крши горе поменуто право. Не зна се да ли се ово односи на укупан рок или на рок за већање и гласање? Без обзира на ту врсту непрецизности мора да се има у виду потпуни аспект рокова у којима се спроводи ово суђење.

Ако се пође од 21. марта 2012. године до 28. августа 2013. године, онда је то време или период нешто више од 17 месеци. Претресно веће тврди да за 17 месеци већања, гласања и писања првостепене пресуде није прекршено право на суђење у разумном року. Дакле то је рок у коме се већало, гласало и писала првостепена пресуда све док није изузет судија Хархоф, али се истовремено тврди да је намера била да се писање првостепене пресуде заврши у марту 2013. године и да то није могло да се уради до марта због секретаријата у чијој су надлежности саветници који пишу нацрт пресуде. Готово да се произвољно одређује шта је разумни рок. Како у односу на разумни рок за комплетан поступак, тако се разумни рок своди и на поједине фазе овог поступка.

Разуман рок и право на фер и правично суђење као право и као чињеница

У свим фазама овог поступка против проф. др Војислава Шешеља кршено је његово право на суђење у разумном року, што се најбоље види из анализе која следи. У анализи која следи посебну пажњу треба обратити на „7. Време од завршне речи до изрицања првостепене пресуде”.

У овом предмету где се суди проф. др Војиславу Шешељу често делује да судије МКСЈ и не знају шта је право на суђење у разумном року и фер и правично суђење? Има и оних који сматрају да то право и не треба да уживају лица која су оптужена за ратне злочине, а нарочито не проф. др Војислав Шешељ, и то доказују на сваком кораку. Ту дилему су одавно решиле судије МКСЈ. Као доказ да судије МКСЈ знају да постоји право на суђење у разумном року цитирају се речи које је судија Клод Жорда изговорио у судници 3. марта 2000. године приликом саопштавања првостепене пресуде у предмету Блашкић:

„А. Захвале

2. Пре него што укратко изнесем закључке Већа (из очитих разлога читање пресуде у целости не долази у обзир), Веће жели захвалити свима онима који су омогућили да се ово суђење, важно с обзиром на ранг оптуженог, а тешко због количине информација изнесених на расправи и дужине поступка, могло одвијати у најбољим условима. 

1. Судије

3. Пре свега Веће би желело подсетити да је неколико судија морало одустати од рада на овом суђењу пре његовог краја. Судија Deschênes је, као што знате, успркос свом ангажману и енергији био због болести присиљен дати оставку. Потребно је да још једном захвалим судији Shahabuddeenu што је прихватио да га одмах у данима који су уследили након његовог именовања замени и тако омогући да суђење почне на дан када је заказано. 

Такође имам на уму и судију Riada, којег је болест одвојила од Суда на неколико месеци. Веће је уз доста оклевања, након што се консултовало са заступницима оптужбе и обране, као и с оптуженим, затражило замену за њега. Међутим, оно је знало да може рачунати на поптуну посвећеност судије Rodrigueza који је имао тежак задатак да се у врло кратком времену упозна са досијеом у целости. 

2. Учесници

(а) Особље

4. Такође бих желео да сви буду свесни важног посла који су обавиле све оне особе које понекад заборављамо, али које су из дана у дан

- припремале транскрипт, више од 18,000 страница текста на француском и 25,000 на енглеском;

- снимале слику и тон расправа, затим те снимке монтирале како би сведоци били заштићени;

- преводиле на хиљаде страница докумената;

- симултано преводиле расправе успркос брзине којом се говорило и расправљало, успркос техничке природе речи и израза, те приговора који су им понекад упућивани када неки израз према мишљењу говорника који га је употребио, није био савршено преведен. 

Веће такођер истиче драгоцену помоћ коју му је пружио Секретаријат, правни саветник Већа и асистенти.

(б) Адвокати

5. Посебно бих желео одати почаст заступницима оптужбе и обране, због њиховог примерног држања за читаво време трајања овог суђења, којим су показали да страст за расправом не искључује углађеност, бар према судијама и да одбрана заступаних интереса не захтева стални сукоб. 

(ц) Оптужени

6. Коначно, подсетит ћу да је оптужени сведочио готово 12 недеља, што укључује и време посвећено унакрсном испитивању и питањима судија. Генерал Блашкић се за време читавог суђења са поштовањем односио према судијама.

Б. Дужина поступка

7. Овај поступак је у својој форми имао само један недостатак, који сви морамо покушати исправити: дужина.

8. Расправе су почеле 24. јуна 1997. године, а окончане су нешто више од две године касније, односно 30. јула 1999. године. У току те две године, Веће је саслушало 158 сведока и усвојило скоро 1500 доказних предмета, углавном писаних докумената од којих неки броје неколико стотина страница. Стране у поступку су поднеле тако опширне завршне поднеске да још ни данас њихов француски превод није заведен у Секретаријату.

9. Наравно, Веће се потрудило да поново размотри све елементе судског списа. Оно је проверило све изнесене аргументе, преиспитало их једне у односу на друге и у светлу доказних предмета. У том погледу, Веће напомиње да су му стране у поступку поднеле прилично велик број наредби и извјештаја чији је аутор оптужени, наредби у којима сваки елемент има своју важност: наравно сам садржај документа, али такође и они којима је упућен, дан и сат када је издан; његове ознаке ако постоје, све оно што омогућује да се изјаве сведока потврде или побију. У том погледу, Веће једино може изражити жаљење што му сви расположиви подаци нису достављени, пре свега они који су се налазили, или се можда још увек налазе у Архиву где су одложени, друга наређења и извештаји чији је аутор оптужени, његови надређени или његови подређени. С друге стране, Веће је задовољно са ставом неких држава које нису следбенице бивше Југославије, или неких ентитета који су истински сарађивали са Међународним судом и који су, као што је Већу познато, странама доставили велики број података.

10. Већу је требало укупно седам месеци за изрицање пресуде. Седам месеци да би проверило сваки поједини доказни предмет и сведочење како би утврдило да ли је и у којој мери генерал Блашкић одговоран за догађаје који му се стављају на терет”.

Дакле, дужина поступка је проблем. Ако је поступак морао раније да се заврши, значи да је повређено право оптуженог на суђење у разумном року. Ако је ова констатација преоштра, онда морамо да закључимо да је предмет Блашкић на самој  „граници” где није или јесте повређено право на суђење у разумном року.

Шта каже статистика МКСЈ о предмету Блашкић:

1.         Време од подизања оптужнице до доласка у Притворску јединицу: од 10. новембар 1995. године до 1. април 1996. године, три месеца и 20 дана, 110,

2.         Време од доласка у Притворску јединицу до почетка суђења: од 1. април 1996. године до 24. јуна 1997. године,  једна година, два месеца и 24 дана, 444,

3.         Време од почетка суђења до завршетка извођења доказа тужилаштва: од 24. јуна 1997. године до 29. јула 1998. године, једна година, један месец и 5 дана, 395,

4.         Време од завршетка извођења доказа тужилаштва до почетка извођења доказа одбране: од 29. јула 1998. године до 7. септембра 1998. године, један месец и 9 дана, 39,

5.         Време од почетка извођења доказа одбране до завршетка извођења доказа одбране: од 7. септембра 1998. године до 8. маја 1999. године, осам месеци и 1 дан, 241,

6.         Време од завршетка извођења доказа одбране до завршне речи: од 8. маја 1999. године до 30. јула 1999. године, два месеца и 22 дана, 88,

7.         Време од завршне речи до изрицања првостепене пресуде: од 30. јула 1999. године до 3. марта 2000. године, седам месеци и 3 дана, 213,

8.         Број тачака прве оптужнице: 13,

9.         Број тачака оптужнице по којој се суди: 20,

10.     Укупан број верзија оптужнице: 3,

11.     Број тачака оптужнице по првостепеној пресуди: за 18 тачака осуђен за 2 тачке ослобођен,

12.     Број локација по оптужници по којој се суди: 1, Средња Босна,

13.     Број сведока тужилаштва: 104,

14.     Број сведока одбране: 46,

15.     Број сведока суда: 9,

16.     Број доказних предмета тужилаштва: 787,

17.     Број доказних предмета одбране: 614,

18.     Број доказних предмета суда: 13,

19.     Укупан број судских дана до првостепене пресуде: 239,

20.     Број повезаних предмета: 6,

21.     Број оптужених: по првој 6, судило се 1.

22.     Правило 98бис: не,

23.     Привремена слобода: не,

24.     Број страница првостепене пресуде: 269.

Потрудимо се да евентуалне грешке у приказаним подацима које анализирамо и упоређујемо сведемо на минимум, на грешку од једног до неколико дана. У рачунању времена и прерачунавању на број дана полази се од тога да један месец има 30 дана, те испада да једна година са 12 месеци има 360 дана, а не 365 или 366 дана.

  Суђење проф. др Војиславу Шешељу по оптужници за ратне злочине

Од 24. фебруара 2003. године проф. др Војислав Шешељ се појављивао у судници: 2003. година (4), 2004. година (3), 2005. година (5), 2006. година (10), 2007. година (16), 2008. година (113), 2009. година (22), 2010. година (20), 2011. година (7), 2012. година (7). Рекапитулација:

3.901 дан притвора, закључно на дан 30. октобар 2013. године

Главни поступак:

- 207 појављивања у судници, статусне конференције и суђење,

- укупно саслушан 81 сведок.

- 1 сведок 2007. године,

- 61 сведок 2008. године,

- 10 сведока 2009. године,

- 9 сведока 2010. године,

- прекид суђења од 11. фебруара 2009. године до 12. јануара 2010. године (у том периоду саслушана два сведока).

Непоштовање:

- 20 појављивања у судници (4 у првом, 9 у другом и 7 у трећем).

Привилегована комуникација успостављена 21. децембра 2006. године. Укинута октобра 2008. године и од тада крећу проблеми у зависности од правног саветника. Све комуникације биле укинуте од децембра 2003. године до средине јула 2004. године и два месеца (август и септембар) 2006. године, затим 2008. године и 2013. године.

Закључци поводом предмета Шешељ

Ако се анализирају подаци из 45 судских предмета пред МКСЈ (изостављени предмети са нагодбама и умрли током суђења) и ако се изузму грешке са рачунањем броја дана у сваком предмету, сви подаци на прецизан начин одрђују сложеност и обимност предмета и имају исту кривичноправну основу. Пред МКСЈ свима оптуженим се суди за ратне злочине.Тако се долази до мерљивих података за четири критеријума на основу којих се утврђује да ли је суђење било у разумном року.  Што објективније су представљене све специфичности било ког предмета пред МКСЈ коришћењем бројева и упоређивањем предмета. На тај начин су сви предмети изравнањани и доведени у исту позицију. Као својеврсна конпарација користи се предмет Блашкић, зато што су судије признале да је то предмет који је на „граници” да ли је дошло до повреде права на суђење у разумном року.

Ни један од 50 критеријума појединачно, сам по себи, не доказује повреду права на суђење у разумном року, али комбинација ових критеријума помаже да се утврди како је МКСЈ користио време у сваком предмету и како то изгледа у предмету Шешељ:

1. Подаци по времену од подизања оптужнице до доласка у Притворску јединицу

У предмету Блашкић тај рок је био 110. дана.  Проф. др Војислав Шешељ је дошао у Притворску јединицу у року од 10 дана од дана објављивања оптужнице.

2. Време од доласка у Притворску јединицу до почетка суђења

То је у ствари дужина претпретресне фазе поступка. У предмету Блашкић претпретресна фаза је трајала 444 дана. У предмету Шешељ претпретресна фаза је трајала 1694 дана. Као последњи дан претпретресне фазе узет је 7. новембар 2007. године када је и почело суђење. Први покушај почетка суђења 17. новембар 2006. године је поништен одлуком Жалбеног већа после 28 дана штрајка глађу. Уосталом и на дан 17. новембар 2006. године проф. др Војислав Шешељ је имао 1344 дана притвора и трајања претпретресне фазе у том тренутку.

3. Време од почетка суђења до завршетка извођења доказа тужилаштва

Према подацима из свих предмета то је трајало од 7 до 930 дана. У предмету Блашкић то је трајало 395 дана. У предмету Шешељ то је трајало 786 дана. Дакле, дупло дуже.

4. Време од завршетка извођења доказа тужилаштва до почетка извођења доказа одбране:

 Према подацима  то је трајало од 1 дана до 141 дана. У предмету Шешељ тај рок једноставно не постоји, пошто није било извођења доказа одбране и пре последњег дана извођења доказа тужилаштва, Претресно веће је знало да нема извођења доказа одбране. У предмету Блашкић тај рок је био 39 дана.

5. Време од почетка извођења доказа одбране до завршетка извођења доказа одбране:

У предметима пред МКСЈ тај период је био од 2 до 735 дана. У предмету Блашкић извођење доказа одбране је завршено у периоду од 241 дан. У предмету Шешељ овај временски период не постоји, јер није било извођења доказа одбране. Упоређење односа времена трајања извођења доказа тужилаштва са временом извођења доказа одбране показује у предмету Блашкић да је тужилаштво имало 395 дана, а одбрана 241 дан. У предмету Шешељ тај однос је 786 дана према 0, пошто није било извођења доказа одбране.

6. Време од завршетка извођења доказа одбране до завршне речи

То је време које у предметима пред МКСЈ износи од 3 до 214 дана, а у предмету Шешељ тај рок мора да се рачуна од дана завршетка извођења доказа тужилаштва и то је 1119 дана.

7.  Време од завршне речи до изрицања првостепене пресуде

У предмету Блашкић то време је 213 дана. У другим предметима пред МКСЈ то време износи од 27 дана до 720 дана. Најдуже је у предмету Прлић где има 6 оптужених. У предмету Шешељ то је 580 дана, према најави да би изрицање првостепене пресуде могло да буде 30. октобра 2013. године, што представља најдуже чекање првостепене пресуде у односу на све друге предмете. Ако се према датуму изношења завршне речи израчунава време од када је неко од оптужених у притвору онда мора да се констатује да су после проф. др Војислава Шешеља дошли у Притворску јединицу и да је донета првостепена пресуда у предметима:

Насер Орић, 11. априла 2003. године дошао у Притворску јединицу, првостепена пресуда донета 30. јуна 2006. године, то је 1159 дана до доношења првостепене пресуде,

Миле Мркшић и други, 1. јула 2003. године дошао у Притворску јединицу Шљиванчанин, 27. септембра 2007. године донета првостепена пресуда, то је 1527 дана до доношења првостепене пресуде,

Драгомир Милошевић, 3. децембра 2004. године дошао у Притворску јединицу, 12. децембра 2007. године донета првостепена пресуда, то је  1089 дана до доношења првостепене пресуде,

Расим Делић, 28. фебруара 2005. године дошао у Притворску јединицу, 15. септембра 2008. године донета првостепена пресуда, то је 1277 дана до доношења првостепене пресуде,

Момчило Перишић, 7. марта 2005. године дошао у Притворску јединицу, 6. септембра 2011. године донета првостепена пресуда, то је  2340 дана до доношења првостепене пресуде,

Харадинај и други,  9. марта 2005. године дошао у Притворску јединицу, 3. априла 2008. године донета првостепена пресуда, то је 1104 дана до доношења првостепене пресуде, завршен жалбени поступак и донета пресуда у поновљеном поступку пред Претресним већем,

Бошкоски и Тарчуловски, 24. марта 2005. године дошао у Притворску јединицу, 10. јула 2008. године донета првостепена пресуда, то је 1186 дана до доношења првостепене пресуде,

Поповић и други, 1. априла 2005. године дошао у Притворску јединицу, 10. јун 2010. године донета првостепена пресуда, то је 1870 дана до доношења првостепене пресуде,

Шаиновић и други, 25. априла 2005. године дошао у Притворску јединицу, 26. фебруара 2009. године донета првостепена пресуда, то је 1381 дан до доношења првостепене пресуде,

Милан Лукић и Средоје Лукић, 21. фебруара 2006. године дошао у Притворску јединицу, 20. јула 2009. године донета првостепена пресуда, то је  1200 дана до доношења првостепене пресуде,

Готовина и Маркач, 7. децембра 2005. године дошао у Притворску јединицу, 15. априла 2011. године донета првостепена пресуда, то је 1928 дана до доношења првостепене пресуде,

Здравко Толимир, 1. јуна 2007. године дошао у Притворску јединицу, 12. децембра 2012. године донета првостепена пресуда, то је 1992 дана до доношења првостепене пресуде,

Властимир Ђорђевић, 17. јуна 2007. године дошао у Притворску јединицу, 23. фебруара 2011. године донета првостепена пресуда, то је 1326 дана до доношења првостепене пресуде,

Станишић и Симатовић, 11. јуна 2003. године, дошао у Притворску јединицу, а најављује се  доношење првостепене пресуде у марту 2013. године, то је 3570 дана до доношења првостепене пресуде,

Прлић и други, 5. априла 2004. године дошао у Притворску јединицу, а најављује се доношење првостепене пресуде у  мају 2013. године, то је 3270 дана до доношења првостепене пресуде,

Станишић и Жупљанин, 21. јуна 2008. године дошао у Притворску јединицу, а најављује се доношење првостепене пресуде у  марту 2013. године, то је 1710 дана до доношења првостепене пресуде.

Од 42 предмета има 15 који су окончани првостепеном пресудом, а оптужени су дошли у Притворску јединицу после проф. др Војислава Шешеља.

8.  Број тачака прве оптужнице

 Број тачака прве оптужнице у свим предметима пред МКСЈ креће се од 1 до 62 тачке оптужнице. У предмету Блашкић било је укупно 13 тачака оптужнице, а у предмету Шешељ на почетку 14 тачака. Овај податак показује да није могло да се деси да се првостепени поступак 2,5 пута брже заврши у односу на поступак против проф. др Војислава Шешеља. Осим тога и поступак у коме су на почету биле укупно 62 тачке оптужнице је у неупоредиво  краћем року окончан првостепеном пресудом у односу на предмет Шешељ.

9.  Број тачака оптужнице по којој се суди

 У предметима пред МКСЈ судило се у коначној верзији од 1 до 50 тачака оптужнице, након свих измена оптужнице. У предмету Блашкић то је 20 тачака оптужнице, а у предмету Шешељ 9 тачака. Значи код Блашкића се повећао број оптужби, а у предмету Шешељ смањио са 14 на 9 тачака.

10.  Укупан број верзија оптужнице

У предметима пред МКСЈ број верзија оптужнице кретао се од једне која је била непромењена до 8 верзија оптужнице пре почетка суђења. У предмету Блашкић имамо укупно 3 верзије оптужнице, док се у предмету Шешељ јавља 6 верзија оптужнице.

Ако се број промена оптужнице стави у однос са трајањем претпретресне фазе у предмету Блашкић, то је на сваких 120 дана претпретресне фазе, а у предмету Шешељ на сваких 282 дана. Овај податак показује да је Тужилаштво изменама оптужница куповало дуго време притвора у претпретресној фази поступка.

11.  Број тачака оптужнице по првостепеној пресуди

Овај критеријум показује колико је тужилаштво било успешно у погледу броја тачака оптужнице за које је неко осуђен или ослобођен. По овом критеријуму није могуће измерити параметре када је у питању предмет Шешељ.

12.  Број локација по оптужнбици по којој се суди

Број локација је одређен од једне локације до комплетне територије бивше републике СФРЈ. По овом критеријуму у оптужници против проф. др Војислава Шешеља се наводи 6 локација што је неупоредиво мање од, рецимо, 34 локације, за које се судило Момчилу Крајишнику, или 25 за које се судило Милану Мартићу. Овај критеријум показује да предмет Шешељ са гледишта броја локација није сложен и свеобухватан као поједини предмети, али су ти предмети окончани првостепеном пресудом у неупоредиво краћем року од времена колико траје суђење проф. др Војиславу Шешељу.

13.  Број сведока тужилаштва

У Предметима пред МКСЈ број сведока тужилаштва се кретао од 8 до 202 свадока. У предмету Блашкић то је 104 сведока тужилаштва, а у предмету Шешељ 71 сведок.

14.  Број сведока одбране

Број сведока одбране у предметима пред МКСЈ кретао се од 3 до 132 сведока одбране. У предмету Блашкић то је 46 сведока одбране. У предмету Шешељ није било ниједног сведока одбране, што показује да он са својим доказима није узрок овако непримерено дугог суђења у предмету Шешељ.

15.  Број сведока суда

У предметима пред МКСЈ тај број се кретао од 0 до 10 сведока суда. Број са највише сведока суда је предмет Шешељ у коме су судије Претресног већа измислиле да сведоци тужилаштва постану сведоци суда. Међутим, чињеница да се у предмету Шешељ појавио највећи број сведока суда у дносу на све друге предмете показује да се може говорити о својеврсној спрези тужилаштва и Претресног већа.

16.  Број доказних предмета тужилаштва

Тај број се креће од 15 у предмету Фурунџија до 4914, у предмету Прлић и други. У предмету Блашкић било је 878 доказних предмета тужилаштва. У предмету Шешељ било је 1348 доказних предмета тужилаштва. У седам предмета у којима су оптужени дошли у притворску јединицу после проф. др Војислава Шешеља било је више доказних предмета тужилаштва од броја доказних предмета тужилаштва у предмету Шешељ и сви ти предмети су одавно завршени доношењем првостепене пресуде.

17.  Број доказних предмета одбране

У предметима пред МКСЈ број доказних предмета одбране креће се од 0 до 4974 доказних предмета одбране. У предмету Блашкић поднето је 614, а у предмету Шешељ 6 доказних предмета одбране.

18.  Број доказних предмета суда

У предметима пред МКСЈ број доказних предмета суда креће се од 0 до 58 доказних предмета суда. У предмету Блашкић поднето је 13 доказних предмета суда, а у предмету Шешељ 26.

19.  Укупан број судских дана до првостепене пресуде

У предметима пред МКСЈ број судских дана креће се од 10 до 465 судских дана. У предмету Блашкић било је 239 судских дана, а у предмету Шешељ 175. Према датуму доласка у Притворску јединицу 15 предмета са већим бројем судских дана од предмета Шешељ је окончано доношењем првостепене пресуде, а неки и другостепене пресуде, а у предмету Шешељ није донета првостепена пресуда.

20.  Број повезаних предмета

Тај број се креће од 0 до 28 предмета повезаних по географском подручју. Предмет Блашкић је повезан са 6 предмета, а предмет Шешељ, са 19 предмета. Од 19 предмета за које тужилаштво тврди да су повезани са предметом Шешељ 14 је окончано првостепеном пресудом и обухваћене су све локације које се налазе у оптужници против проф. др Војислава Шешеља.

21.  Број оптужених

Број првобитно оптужених по првој оптужници у предмету пред МКСЈ креће се од 1 до 12 оптужених. Предмет Шешељ се налази у групи где је само 1 оптужени, те је по овом критеријуму лакши предмет за суђење. У предмету Блашкић било је 6 оптужених, да би се на крају свело на 1 оптуженог.

22.  Примена правила 98бис

 Примена овог правила убрзава поступак, јер се после извођења доказа тужилаштва одлучује да ли и даље опстају оптужбе и да ли ће и колики да буде доказни поступак одбране. Захтевајући примену поступка по правилу 98бис проф. др Војислав Шешељ је показао да жели да се убрза суђење, јер је тада 4. маја 2011. године било 8 година, 2 месеца и 8 дана, односно 2944 дана од како је у притвору. Када је проф. др Војислав Шешељ имао поступак по правилу 98бис он је био дуже у притвору у односу на дужину суђења у свим предметима где није било примене правила 98бис.

23. Привремена слобода до почетка суђења или током суђења

Проф. др Војиславу Шешељу није омогућено да буде на слободи до почетка суђења. У том погледу је проф. др Војислав Шешељ са најдужим притвором у историји МКСЈ. У предмету Блашкић такође није било пуштања привремено на слободу, а када се упореди дужина трајања поступка до доношења првостепене пресуде произилази да је проф. др Војислав Шешељ 2,6 пута дуже у неоснованом притвору.

24.  Број страница првостепене пресуде

Првостепене пресуде у МКСЈ имају од 66 до 1781 стране. По овом критеријуму не може да се анализира предмет Шешељ, али овај критеријум показује обим посла који Претресно веће треба да уради у периоду од дана изношења завршне речи до дана доношења првостепене пресуде.

25. Подаци о дужини суђења,  од почетка суђења со давања завршне речи

У предметима пред МКСЈ то траје од 154 дана до 1743 дана у предмету Прлић и други где има 6 оптужених. У предмету Блашкић то је износило 726 дана, а у предмету Шешељ 1563 дана. Ако се има у виду да у предмету Шешељ није било услова за доказни поступак одбране, онда је ово време 2 пута дуже од предмета Блашкић где су судије констатовале да је предуго трајало суђење.

26.  Укупан број сведока у предмету

У предметима пред МКСЈ укупан брј сведока се креће од 14 до 315 сведока. У предмету Блашкић било је 150 сведока, а у предмету Шешељ 81 сведок. Сви предмети са приближно истим бројем сведока као у предмету Шешељ завршени су неколико пута брже у односу на предмет Шешељ. Када би се спојили и надовезали један за другим предмети Харадинај, Лукић и Лукић и Орић и саслушало укупно 245 сведока, било би потребно 3647 дана и пре би се поступци окончали у односу на поступак против проф. др Војислава Шешеља у коме је саслушан 81 сведок за шта је Претресном већу потребно, према најави пресуде за 30. октобар 2013. године, 3901 дан до доношења првостепене пресуде.

27.  Укупан број доказних предмета у судском предмету

У поступцима пред МКСЈ укупан број доказних предмета по судском предмету креће се од 37 до 9876 доказних предмета у предмету Прлић и други. У предмету Блашкић тај број је 1414 доказних предмета, а у предмету Шешељ то је 1380 доказних предмета.  Када би се спојили предмети Делић, Блашкић и Драгомир Милошевић тако да се одвијају један за другим, збрајање би дало укупно 4176 доказних предмета и дужину суђења од 3778 дана и пре би се окончало у односу на суђење проф. др Војиславу Шешељу где би се за 3901 дан користило 1380 доказних предмета.

28.  Подаци о дужини поступка од доласка у Притворску јединицву до давања завршне речи

У предметима пред МКСЈ ово време износи од 412 дана до 3264 дана, колико износи у предмету Шешељ. У предмету Блашкић то време је 1200 дана. Скоро три пута је дуже ово време у предмету Шешељ у односу на предмет Блашкић где су судије констатовале дужину поступка као највећи проблем суђења.

29.  Подаци о дужини поступка од доласка у Притворску јединицу до доношења првостепене пресуде

У предметима пред МКСЈ ово време износи од 297 дана до 3901 дан, колико износи у предмету Шешељ, да је првостепена пресуда донета 30. октобра 2013. године. У предмету Блашкић ово време износи 1412 дана. Дакле, у предмету Шешељ то је више од 2,5 пута дуже време.

30.  Подаци о односу трајања претпретресне фазе у односу на време извођења доказа тужилаштва

Овај однос у предметима пред МКСЈ се креће од 0,255 до 45,714. У предмету Блашкић овај коефицијент је 1,124 и показује колико је дуже временски трајало извођење доказа тужилаштва у односу на то колико је трајала претпретресна фаза. У предмету Шешељ постоје два коефицијента у зависности од тога колико се рачуна укупно време извођења доказа тужилаштва и ти коефицијенти су 3,731 и 2,155 чиме се утврђује да је за дупло мањи број сведока у предмету Шешељ у односу на предмет Блашкић, и при најдужем трајању претпретресне фазе у предмету Шешељ, тужилаштву било потребно непримерено и неоправдано много времена за извођење доказа тужилаштва. То је омогућило Претресно веће, а све последице одуговлачења погађале су проф. др Војислава Шешеља који је у непрекидном притвору.

31. Подаци о односу трајања претпретресне фазе у односу на време извођења доказа одбране

Овај однос се у предметима пред МКСЈ креће од 0,000 до 160,000. У предмету Блашкић тај коефицијент је 1,842 и показује колико је дуже трајала претпретресна фаза поступка у односу на извођење доказа тужилаштва. У предмету Шешељ овај коефицијент је 0,000 само зато што нису били створени услови за извођење доказа одбране и тај део првостепеног поступка је прескочен. Са гледишта дужине суђења и понашања оптуженог овај коефицијент показује да проф. др Војислав Шешељ није допринео одуговлачењу суђења ни за један дан.

32.  Подаци о односу трајања извођења доказа тужилаштва  у односу на број сведока тужилаштва

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 0,875 до 11,070. У предмету Блашкић овај коефицијент је 3,798 и значи да је у временском периоду извођења доказа тужилаштва на сваких 3,798 дана саслушаван по један сведок тужилаштва. У предмету Шешељ овај коефицијент је 6,394 и 11,070 у зависности од тога које се време рачуна као укупан период извођења доказа тужилаштва. Ова два коефицијента су највећа на скали свих коефицијената за све предмете и показује да је тужилаштво врло споро изводило своје сведоке и да су они саслушавани на 6,394 или 11,070 дана током периода извођења доказа тужилаштва. Ово се, као разлог непримереног одуговлачења суђења, може ставити на терет тужилаштву и Претресном већу.

33.  Подаци о односу трајања извођења доказа одбране у односу на број сведока одбране

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 0,000 до 14,136 у предмету Перишић. У предмету Блашкић овај коефицијент је 5,239 и показује на колико дана је током периода извођења доказа одбране саслушаван један сведок. У предмету Шешељ овај коефицијент је 0,000 и показује да проф. др Војислав Шешељ ничим није могао да утиче на дужину суђења.

34. Подаци о односу трајања извођења доказа тужилаштва у односу на број доказних предмета тужилаштва

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 0,100 .................... (9,996) до 0,628 .................... (1,590). У предмету Блашкић овај коефицијент је 0,501.................... (1,992). Први коефицијент показује колико се један доказни предмет тужилаштва уноси у судске списе предмета у једном дану током времена извођења доказа тужилаштва. Први коерфицијент се своди на сате једног дана. Ако је први коефицијент нижи то значи да је тужилаштво затрпавало судски спис својим доказним предметима. У предмету Шешељ коефицијенти су 0,366.................... (2,969). Први коефицијент је 0,366 и показује да је на сваких 8,784 сати током извођења доказа тужилаштва судски спис затрпаван са по једним доказним предметом тужилаштва.

Други коефицијент показује колико се доказних предмета тужилаштва трпало у судски спис сваког дана током временског периода извођења доказа тужилаштва. Ту је коефицијент 1,992 у предмету Блашкић. Сви предмети код којих је коефицијент већи од (1,992) практично су затрпавани. У предмету Шешељ тај коефицијент је (2,969) и он доказује да је сваког дана током извођења доказа тужилаштва у судски спис убацивано по 2,969 доказних предмета тужилаштва. Колико је било оправдано ово затрпавање видеће се тек по доношењу првостепене пресуде, али искуства, из до сада донетих првостепених пресуда не показују неки нарочити доказни значај великог броја доказних предмета.

35.  Подаци о односу трајања извођења доказа одбране у односу на број доказних предмета одбране

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 0,000 .................... (0,000) до 2,621.................... (0,381). У предмету Блашкић овај коефицијент је 0,392 .................... (2,547). Значај ових коефицијената је исти као под 34. С обзиром на кеофицијент 0,000 .................... (0,000) у предмету Шешељ закључује се да је он значајно допринео ефикасности суђења.

36.  Подаци о односу трајања израде првостепене пресуде у односу на укупан број сведока

У предметима пред МКСЈ тај однос се креће од 0,284 ................... (3,515) до 5,555 ................... (0,180) у предмету Шешељ, за случај да је првостепена пресуда донета јула 2013. године. У предмету Блашкић овај кефицијент је 1,420 ................... (0,704).

Први коефицијент показује колико дана судије потроше приликом писања пресуде на једног сведока у предмету. Судећи према предмету Блашкић то износи око 1,420 дана. Ако је мањи коефицијент од 1,420, онда су судије показале марљивост. У предмету Шешељ они практично више од 5,555 дана раде на једном сведоку током израде пресуде и то је убедљиво најдужи рок.

Други коефицијент показује колико су судије дневно радиле на исказу једног сведока. У предмету Блашкић то је (0,704) дана. Сви предмети код којих је коефицијент мањи од (0,704) показује да су судије беспотребно трошиле време приликом писања пресуде, односно да је пресуда морала да се донесе раније. У предмету Шешељ судије су намерно одуговлачиле и тај коефицијент је убедљиво најмањи у односу на све предмете и износи мање од (0,180) под условом да се првостепена пресуда донесе јула 2013. године.

37.  Подаци о односу трајања израде првостепене пресуде у односу на укупан број доказних предмета

У предметима пред МКСЈ тај однос је од 0,016 ................... (61,478) до 1,473 ................... (0,678). У предмету Блашкић овај коефицијент је 0,150 ................... (6,638). У предмету Шешељ ови коефицијенти су 0,326 ................... (3,066), под условом да је првостепена пресуда изречена јула 2013. године. Први коефицијент показује колико је дана потребно судијама да узму један доказни предмет у већање и одлучивање. Што је већи први коефицијент то су судије непотребно одуговлачиле приликом већања и одлучивања, односно током израде првостепене пресуде.

Други коефицијент показује са колико доказних предмета дневно су судије биле оптерећене током периода израде пресуде. Што је мањи други коефицијент то су судије спорије писале пресуду и на тај начин одуговлачиле суђење. Пасивност судија у предмету Шешељ је јако изражена.

Подаци о односу трајања израде пресуде у односу на укупан број сведока и доказних предмета

У предметима пред МКСЈ овај однос показује колико судије одуговлаче и доприносе непотребно дугом суђењу. Упоређивањем се види огромна разлика:

Блашкић, 213, у односу на 1564, ............................................... 0,136 .............. (7,342)

Војислав Шешељ, 450 (према датуму да се првостепена пресуда донесе у јулу 2013. године), у односу на 1461, ........................... 0,308 ............ (3,246)

Пошто се према дужини времена за израду пресуде са предметом Шешељ не може упордити ни један други предмет, онда упоређивање према приближно истом броју доказних предмета (сведоци и доказни предмети) изгледа овако:

Харадина и други, 70, у односу на 1270, .............................. 0,055 ............ (18,142)

Благојевић и Јокић, 107, у односу на 1344, ................... 0,079 ............ (12,560)

Расим Делић, 124, у односу на 1429, ................................. 0,086 ................ (11,524)

Станислав Галић, 180, у односу на 1439, ........................ 0,125 ................ (7,994)

Војислав Шешељ, 450 (према датуму да се првостепена пресуда донесе у јулу 2013. године), у односу на 1461, ........................... 0,308 ............ (3,246)

Миломир Стакић, 107, у односу на 1536, ........................... 0,069 ............. (14,355)

Драгомир Милошевић, 62, у односу на 1538, .................. 0,040 ............ (24,806)

Налетилић и Мартиновић, 150, у односу на 1588, .......... 0,094 ........... (10,586)

Насер Орић, 80, у односу на 1739, ............................................. 0,046 .......... (21,737)

Поглед на коефицијенте показује колико се крши право на експедитивно суђење проф. др Војиславу Шешељу.

38.  Подаци о односу трајања суђења у односу на време израде првостепене пресуде

У предметима пред МКСЈ овај однос је од 2,539 до 43,500. У предмету Блашкић овај коефицијент је 5,633. Већи коефицијент ствара привид, али поређење предмета са најмањим и највећим коефицијентом и за предмете Блашкић и Шешељ показује:

Душко Тадић, 574, у односу на 226, ..... 2,539

Блашкић, 1200, у односу на 213, .....  5,633

Војислав Шешељ, 3264 (под условом да је првостепена пресуда донета јула 2013. године), у односу на 450, ..... 7,253

Анто Фурунџија, 1218, у односу на 28, ..... 43,500.

39.  Подаци о односу трајања суђења у односу на број судских дана

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 3,423 до 121,800 у предмету Фурунџија. У предмету Блашкић овај коефицијент је 5,020. У предмету Шешељ коефицијент је 18,651, други највећи. У предмету Шешељ где је најдуже време од доласка у Притворску јединицу до дана давања завршне речи, коефицијент 18,651 показује да Претресно веће три пута дуже доноси првостепену пресуду у односу на предмет Блашкић, где је констатовано да је суђење трајало дуго.

Подаци о односу трајања суђења од почетка извођења доказа тужилаштва до давања завршне речи у односу на број судских дана

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 2,309 до 15,400 у предмету Фурунџија. У предмету Блашкић овај коефицијент је 3,037. У предмету Шешељ овај коефицијент је 8,931, трећи највећи коефицијент. Сви предмети који имају већи коефицијен од 3,037 могу се рачунати да по овом критеријуму трају дуго, а предмет Шешељ траје три пута дуже него што је то потребно.

40.  Подаци о односу броја судских дана у односу на укупан број сведока

У предметима пред МКСЈ овај однос се изражава кроз два коефицијента. Први коефицијент показује колико је судских дана протекло између сведочења два сведока. Што је коефицијент већи значи да су сведоци дуже сведочили, или је време судског дана непотребно трошено.

Други коефицијент показује колико је сведока долазило у просеку у судницу у једном судском дану. Што је нижи други коефицијент показује се како су гомилани судски дани као и да се није ефикасно користило време током судског дана.

У предмету Блашкић, 239 у односу на 150, коефицијент је 1,593 .................... (0,627).

У предмету Шешељ, 175 у односу на 81, коефицијент је 2,160 .................... (0,462).

Подаци о броју дана када се није судило

У предмету Блашкић, 1200 у односу на 239, није се судило 961 дан, 80,08%.

У предмету Шешељ, 3264 у односу на 175, није се судило 3089 дана, 94,63%.

Из ове разлике бројева утврђује се проценат колико се није судило у времену које се рачуна као суђење и најбоље осликава непотребно дуги притвор.

Подаци о односу трајања суђења у односу на број судских дана

У предмету Блашкић, 726 у односу на 239, није се судило 487 дана, 67,07%.

У предмету Шешељ, 1563 у односу на 175, није се судило 1388 дана, 88,80%.

41.  Подаци о односу броја судских дана у односу на укупан број доказних предмета

У предметима пред МКСЈ однос се креће од 3,7 до 21,2 доказних предмета по судском дану. У предмету Блашкић то је 5,9, а у предмету Шешељ 7,9. Упоређивање ова два предмета показује колико се непотребно одуговлачио поступак против Војислава Шешеља.

Блашкић, 239 судских дана у односу на 1414, то је 5,9 доказних предмета по судском дану,

Шешељ, 175 судских дана у односу на 1380, то је 7,9 доказних предмета по судском дану.

Ово показује како је предмет Шешељ затрпаван доказним предметима, како би то било неко покриће за неоправдано дуго суђење.

42. Подаци о односу трајања суђења у односу на број тачака оптужнице по којој се суди

Овај однос показује колико је трајало суђење по једној тачки оптужнице. У предмету Шешељ то је 1563, у односу на 9 тачака, однос 173,6. То је убедљиво највећи однос у односу на све предмете пред МКСЈ. Ако се упореди према предметима са 9 тачака оптужнице онда се добија следеће:

Готовина и Маркач, 890, у односу на 9 тачака, однос 98,8

Шешељ, 1563, у односу на 9 тачака, однос 173,6

Време по једној тачки оптужнице у предметима где је један оптужен: Васиљевић (8,4), Стакић (45), Крстић (58,2), Толимир (109,3), Крајишник (116,1), Шешељ (173,6).

Ако ово упоредимо према датуму доласка у Притворску јединицу, онда се добијају следећи подаци:

Крстић, 2. децембар 1998. године, пресуда 2. август 2001. године,

Васиљевић, 25. јануар 2000. године, пресуда 29. новембар 2001. године,

Крајишник, 3. април 2000. године, пресуда 27. септембар 2006. године,

Стакић, 23. март 2001. године, пресуда 31. јул 2003. године,

Шешељ, 24. фебруар 2003. године, пресуда најављена за октобар 2013. године,

Толимир, 1. јун 2007. године, пресуда 12. децембар 2012. године.

Дакле, предмет Толимир је најочигледнији доказ да за 5 година и 6 месеци може да се заврши суђење, али и пример да се оконча поступак против оптуженог који је у Притворску јединицу дошао 4 године после Шешеља. То значи да МКСЈ ипак зна да постоји стандард суђење у разумном року.

43.  Подаци о односу трајања суђења у односу на број оптужених

У предметима пред МКСЈ однос се креће од 60 до 1563 у предмету Шешељ. У предмету Блашкић то је 726. По овом критеријуму јасно је изражено неоправдано дуго суђење проф. др Војиславу Шешељу. По овом критеријуму велики коефицијент имају и предмети Толимир и Перишић, који су дошли у Притворску јединицу после проф. др Војислава Шешеља и у њиховим предметима су донете првостепене пресуде.

44.  Подаци о односу укупног броја сведока у односу на број оптужених

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 14 до 187 у предмету Толимир. У предмету Блашкић овај коефицијент је 150. У предмету Шешељ коефицијент је 81.

Ако се упореде три предмета који имају око 80 сведока долази се до следећих података:

Делић, за 78 сведока до првостепене пресуде се дошло за 1277 дана,

Орић, за 83 сведока до првостепене пресуде се дошло за 1159 дана,

Шешељ, за 81 сведока до првостепене пресуде ће се доћи за 3901 дан.

Дакле, у предметима Делић и Орић за укупно 161 сведока било је потребно 2436 дана, а за предмет Шешељ и 81 сведока је потребно као за та два претходна и још преко тога 1455 дана.

45.  Подаци о односу укупног броја доказних предмета у односу на број оптужених

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 37 до 4348 у предмету Крајишник. У предмету Блашкић тај коефицијент је 1414, а у предмету Шешељ 1380.

Да би се дошло до првостепене пресуде у овим предметима било је потребно од 848 до 1661 дан по једном оптуженом у предмету, а за предмет Шешељ је по најави првостепене пресуде за октобар 2013. године потребно више од два пута више дана суђења уз непрекидни притвор. Значи три предмета као један предмет Шешељ, а у та три се налази предмет Блашкић за који су судије признале да је имао проблем дужину поступка.

46.  Подаци о односу броја судских дана у односу на број оптужених

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 10 до 314 у предмету Крајишник. У предмету Блашкић овај коефицијент је 239, а у предмету Шешељ 175.

Ако упоредимо три предмета која су један до другог на прегледу према редоследу добићемо следеће податке:

Стакић, 150 судских дана по оптуженом, до првостепене пресуде 848 дана,

Шешељ, 175 судских дана по оптуженом, до првостепене пресуде, која је најављена за октобар 2013. године, 3901 дан,

Станишић и Жупљанин, 176,5 судских дана по оптуженом, до првостепене пресуде 1710 дана.

Дакле, неупоредиво дуже у предмету Шешељ, као за два предмета Стакић и један предмет Станишић и Жупљанин.

47.  Подаци о односу броја судских дана у односу на број тачака оптужнице

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 0,7 до 78 у предмету Симић. У предмету Блашкић овај коефицијент је 11,9 а у предмету Шешељ 19,4 и значи 19,4 дана по једној тачки оптужнице.

Судећи према овом критеријуму 17 предмета су тежи, сложенији и обимнији од предмета Шешељ и сви су се окончали неупоредиво брже и у мањем временском периоду, а предмет Шешељ још нема првостепену пресуду, осим најаве да би то могло да буде у октобру 2013. године.

48.  Подаци о односу трајања израде прсуде у односу на број оптужених

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 10,6 до 450 у предмету Шешељ. Судије су у предмету Блашкић истакле на проблем дужине суђења, а то је било 213 дана за израду пресуде. У предмету Шешељ тај период израде пресуде траје више од два пута дуже. 

49.  Подаци о односу трајања израде прсуде у односу на број тачака оптужнице по којој се суди

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 0,8 до 76 у предмету Халиловић. У предмету Блашкић овај коефицијент је 10,6, а у предмету Шешељ 50, други највећи коефицијент.

Судије су у предмету Блашкић истакле на проблем дужине суђења, а то је било 213 дана за израду пресуде. У предмету Шешељ тај период израде пресуде траје више од два пута дуже. Ако се погледа прерачунато време по једној тачки оптужнице, у предмету Блашкић је било потребно 10,6 дана за писање пресуде у односу на једну тачку оптужнице, а у предмету Шешељ то износи више од 50 дана. У предмету Готовина где такође постоји 9 тачака оптужнице судијама је било потребно дупло мање времена за писање (25 дана), а Готовина је дошао у Притворску јединицу после проф. др Војислава Шешеља.

50.  Подаци према броју транскрипата у предмету

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од (19, са 1411 страна) до (539, са 52816 страна). У предмету Блашкић то је (263, са 25398 страна?), а у предмету Шешељ то је (210, са 17540 страна). Овај критеријум помаже да се утврди обим материјала са којим судије баратају приликом суђења и доношења пресуде. По овом критеријуму проф. др Војислав Шешељ је више од 2,5 пута дуже у притвору и у судском поступку од било ког другог оптуженог.

Подаци о односу трајања суђења у односу на број транскрипата

У предметима пред МКСЈ овај однос се креће од 2,058 до 8,105 у предмету Фурунџија. У предмету Блашкић овај коефицијент је 2,760, а у предмету Шешељ 7,442. Ако суђење посматрамо од уводне речи до завршне речи и то време изразимо у дане те их ставимо у однос са бројем транскрипата добијамо коефицијент који показује на колико дана је судија био оптерећен транскриптом из предмета из чега се види не само обим, сложеност већ и оптерећеност судија. Мањи коефицијент показује активност судија, а већи да су споро радили.

По овом критеријуму судије је баш било брига за предмет Шешељ.

Ових 50 критеријума показују на објективан начин оно што се може утврдити једноставним упоређивањем датума. Зато ова анализа има за циљ да натера све да погледају истини у очи. Све приче да представља интерес правде наставак суђења проф. др Војиславу Шешељу са новим судијом који је био грађанин у време закључења претреса 20. марта 2012. године, а који се сада појављује као судија који ће још најмање 6 месеци да се упознаје са судским списом да би од јула 2014. године почео да већа, гласа и пише првостепену пресуду, падају у воду када се погледају чињенице које показује анализа свих судских поступака пред МКСЈ.

Закључно са крајем 2008. године саслушано је 62 сведока Тужилаштва, а на бази инсинуација од септембра 2008. године Претресно веће је донело Одлуку о прекиду суђења која је трајала од 11. фебруара 2009. године до 12. јануара 2010. године. Против ове одлуке је био председавајући Претресног већа. У том периоду је ипак у главном поступку обављено саслушање два сведока 4. марта 2009. године јавно и на затвореној седници 7 и 8. јула 2009. године.

Суђење у периоду од 11. фебруара 2009. године до 12. јануара 2010. године је ипак обављено и то:

- у главном поступку 13 судских дана:

11. фебруар 2009. године, саслушање сведока ВС-1010, затворено,

25. фебруар 2009. године, административна питања, затворено,

4. март 2009. године, саслушање сведока ВС-1029, 

12. март 2009. године, административна питања,

26. март 2009. године, административна питања,

7. мај 2009. године, административна питања,

16. јун 2009. године, административна питања,

7. јул 2009. године, саслушање сведока ВС-027, затворено,

8. јул 2009. године, саслушање сведока ВС-027, затворено,

18. август 2009. године, административна питања,

20. октобар 2009. године, административна питања,

24. новембар 2009. године, административна питања,

12. јануар 2010. године, саслушање сведока ВС-037, заштићени,

- у Првом поступку за непоштовање суда 4 судска дана:

6. март 2009. године, прво појављивање,

7. мај 2009. године,

29. мај 2009. године, претрес,

24. јул 2009. године, саопштавање првостепене пресуде,  15 месеци затвора.

Дакле, поступак за непоштовање је коришћен као изговор за наводни прекид суђења у главном поступку, а у ствари прекида суђења у главном поступку није ни било, већ су тако тужилаштво и Претресно веће осмислили неко оправдање за одуговлачење поступка. Мора да се констатује и да је 7. маја 2009. године проф. др Војислав Шешељ два пута улазио у судницу и то у главном и поступку за непоштовање суда.

V.  Закључак

У овој жалби проф. др Војислав Шешељ је изнео само део аргумената и чињеница које доказује да суђење у овом предмету не може да се врати у оквире фер и правичног суђења. За протеклих 11 година колико траје овај поступак проф. др Војиславу Шешељу је трајно причињена стварна штета грубим и очигледним кршењем гарантованих права из члана 21. Статута и свих релевантних међународних стандарда који обавезују и којих се придржава цивилизовани свет. Одлуком од 13. децембра 2013. године се продужава и наставља са кршењем гарантованих права оптуженог и јасно саопштава да је наводно „интерес правде” да што дуже проф. др Војислав Шешељ буде у притвору у оквиру првостепеног поступка који траје пуних 11 година.

Такав притвор не постоји нити може да постоји пред Сталним међународним судом за ратне злочине. Римски статут међународног кривичног суда прописује следеће:

„Члан 60.

Почетак поступка пред Судом

1. По изручењу лица Суду, или појављивања лица пред Судом добровољно или по судском позиву, Веће које води претходни поступак је дужно да то лице информише о кривичним делима која му се стављају на терет као и о његовим/њеним правима по овом Статуту, укључујући овде и право да тражи привремено пуштање на слободу до суђења.

2. Лице против кога је издат налог за хапшење може да тражи привремено пуштање на слободу до суђења. Ако Веће које води претходни поступак сматра да су испуњени услови предвиђени у члану 58 став 1, лице ће се задржати у притвору. У супротном, Веће које води претходни поступак условно или безусловно пушта то лице на слободу.

3. Веће које води претходни поступак периодично разматра своје решење о одређивању притвора или о ослобађању одређеног лица, а то може учинити у сваком тренутку на захтев тужиоца или самог окривљеног. После поновног разматрања, веће може да измени решење о притвору, ослобађању или о условима под којима се лице пушта на слободу, ако се измене околности на којима се ово решење заснива.

4. Веће које води претходни поступак се стара о томе да се окривљени не држи дуго у притвору пре почетка суђења и то због неоправданог одуговлачења од стране тужиоца. Ако до таквог одуговлачења дође, Суд разматра условно или безусловно пуштање на слободу.

5. Ако нађе да је то потребно, Веће које води претходни поступак издаје налог за хапшење како би се обезбедило присуство лица које је пуштено на слободу, у даљем току поступка који се води пред Судом”.

У свом издвојеном мишљењу судија Антонети се позвао на богату праксу да притвор није обавезан, али се и уплашио при самој помисли да би проф. др Војислав Шешељ на слободи и под презумпцијом невиности могао да се бави политиком и да би могао да користи и ужива политичка и грађанска права која припадају сваком грађанину.

Овде је место да се исправи још једна грешка из Одлуке. Само једном је проф. др Војислав Шешељ тражио привремено пуштање на слободу до почетка суђења. У свим другим ситуацијама које се наводе у Одлуци од 13. децембра 2013. године проф. др Војислав Шешељ је тражио укидање притвора, јер не постоје разлози за даљи притвор.

У ком правцу иду размишљања судије Антонетија приликом доношења Одлуке од 13. децембра 2013. године види се из следећег дела његовог издвојеног мишљења:

„Ако применимо комбиноване стандарде из другостепених пресуда у предметима Mugenzi и Muginareza и Gatete, као и издвојена мишљења судија Shorta и Робинсона, могло би се оценити да би трајање већања у нашем предмету могло да се оквалификује као прекомерно пошто је претрес закључен 20. марта 2012, док смо ми већ на крају 2013. године, а пресуда још није донета. Сходно свим тим примерима из судске праксе, било би примерено или да се казна у случају осуђујуће пресуде смањи или да се одобри исплата одређеног новчаног износа”.

На све ово треба додати и потпуно неприхватљив и ничем утемељен став Претресног већа да од дана изношења завршних речи па све до дана изрицања првостепене пресуде не постоји онбавеза одржавања статусних конференција. Само је недостајало још да се Претресно веће позове и на то да је тај став заузело у „интересу правде”.

Претресно веће у чијим рукама се налази одговорност за фер и правично суђење и које управља целокупним првостепеним поступком поручује да не жели чак ни да види проф. др Војислава Шешеља у периоду од 20. марта 2012. године до вероватно неког датума у другој половини 2014. године. Не би био проблем што то не желе преостале судије Претресног већа, Антонети и Латанци, већ они практично не дозвољавају и забрањују судији Ниангу да види проф. др Војислава Шешеља пре него што се заврши већање, гласање и писање првостепене пресуде.

До сада се никада није десило да се првостепени поступак настави тамо где је заустављен са новим судијом уколико се томе изричито противи оптужени. Има случајева када се оптужени сагласио или једноставно није хтео да се изјашњава о томе, али нема примера да је настављен ако се противио оптужени. Осим тога, не постоји ниједан случај да се ангажује нови судија само за већање, гласање и писање првостепене пресуде. Напротив, у таквим ситуацијама се обавезно иде на поступак од почетка по службеној дужности уколико се не крши фундаментално право оптуженог. У свом мишљењу које је на захтев Претресног већа доставио проф. др Војислав Шешељ он је тражио баш оно што му је гарантовано као сваком другом људском бићу.

Доношењем Одлуке од 13. децембра 2013. године Претресно веће је одлучило да настави са поступком већања, гласања и писања првостепене пресуде и практично одбило захтев проф. др Војислава Шешеља који је протумачен да гласи:

„Уз оцену да би наставак већања о пресуди могао да угрози његова основна права, оптужени се успротивио наставку већања, затражио да се поступак одмах обустави и да одмах буде пуштен на слободу. Затражио је и накнаду штете у износу од 12 милиона евра”.

Дакле, Одлуком се наставља са кршењем основних права проф. др Војислава Шешеља и то систематски и серијски почев од првог дана притвора 24. фебруара 2003. године с позивом на „интересе правде”.

На све ово треба додати и констатацију судије Антонетија из његовог издвојеног мишљења уз Одлуку:

„Нова ситуација до које је дошло због изузећа је без преседана у историји међународног правосуђа јер се још никад није догодило да међународни судија буде изузет, а поготово не у фази већања.

Преседана који би овде могли бити од помоћи нема ни у примерима из праксе националних судова, с изузетком неколико изолованих случајева у англосаксонским правосудним системима где су изузети били поротници (а не судије) и суђење је настављено с преосталим поротницима.

На многим суђењима пред МКСЈ често је долазило до замене судија током поступка, али никад у фази већања. Све те замене показују континуитет поступка, а не суђење de novo”.

Ово је дакле ситуација која не може да се реши с позивом на неку праксу, јер је нема. Нема ни јасне законске норме. Наставак суђења са новим судијом након закључења претреса никако не може да се подведе под замену судије током претреса. Остаје само правило о поновном отварању претреса са новим судијом, али после 11 година притвора то никако не може бити интерес правде нити се може правдати интересима правде. Систематска кршења права проф. др Војислава Шешеља, а нарочито права на експедитивно и фер и правично суђење, у интересу правде могу само да имају једину закониту последицу - обустављање поступка и пуштање на слободу проф. др Војислава Шешеља.

 Тражено правно средство

Проф. др Војислав Шешељ од Жалбеног већа тражи да донесе:

- одлуку којом поништава Одлуку Претресног већа III од 13. децембра 2013. године којом се на основу правила 54 Правилника налаже наставак поступка од тренутка проглашења претреса завршеним, и то када судија Нианг заврши с упознавањем са списом и о томе обавести Веће, које ће с тим у вези донети одлуку и одбијају сви захтеви оптуженог који су томе противни или су с тим повезани,

- одлуку да се поступак против проф. др Војислава Шешеља обуставља и налаже да се одмах пусти на слободу, зато што наставак поступка од тренутка проглашења претреса завршеним не представља интерес правде.